Lična arhiva
Uživao u popularnosti: Šeki okružen obožavateljima

Fudbalski stadion je kao pozornica. Sve je tu: glavna scena – teren, dekor – tribine, glumci – igrači, publika… Tu se odvijaju drame u kojima se rađaju heroji i tragičari nalik antičkim, a ponekad se bogme nađe i poneki komedijaš. Nekad igrač-glumac ima monolog u vidu driblinga, ima i dijaloga u vidu odlično izvedenog duplog pasa.

Jedino što kad odete u pozorište, a prethodno ste pročitali knjigu po kojoj se radi komad, vi znate kakav je kraj, dok na fudbalskoj utakmici sve može da se izmeni u poslednjoj sekundi. A kad pomisliš da više ništa ne može da te iznenadi, odnekud se pojavi Šeki.

Ovako nam je jednom prilikom pričao, nažalost sad već pokojni Raša Popov, novinar, književnik i publicista, koji je celog života bio i veliki zaljubljenik u dobar fudbal i njegove junake.
Šekularac je, bez sumnje, svojom veštinom mnogo učinio za popularnost fudbala u Jugoslaviji. On je bio svakakav, samo ne običan.

– Svuda su me voleli. Čak i u sredinama gde su poslovično ružnim, oštrim rečima dočekivali Zvezdu, za mene su čuvali aplauze – smejao se Šeki.

Cigo, Cigo!

Split je bio jedan od gradova u kojima su beogradski klubovi, Zvezda posebno, bili dočekivani “na nož”. Bilo je opšte poznato da je Rajko Mitić od nervoze jedva spavao pred utakmice na čuvenom Starom placu.

– Em smo redovno gubili, em smo dobijali dobre batine, a kao so na ranu dolazile su uvrede kojima nas je publika dočekivala – objašnjavao je član čuvenog olimpijskog tima Tihomir Ognjanov, podsećajući da je Mitić jednom prilikom čak povukao ekipu sa terena kad je Stanković pogođen povećom kamenicom.

Ali Šeki… Kod njega je sve bilo drugačije.

– Istrčim na teren, a Splićani krenu da mi viču: “Cigo, Cigo!” Pogledam, ovi moji svi bledi, bez kapi krvi u licu. Napravim dribling, prođe. Napravim drugi, prođe. U publici tajac. Gledaju kako “radim” njihovog igrača i krene aplauz. “Jesi Ciga, ali si maestralan” i od tada nije bilo problema.
Priznaje da je voleo da ga – svi vole. A, to su znali i drugi.

– Šeki je bio svetski rekorder jer je razdaljinu od palate “Albanija” do Kalemegdana, čuvenu beogradsku štraftu poznatu kao Knez Mihailova, prevaljivao za tri-četiri sata. Brže nije mogao od silnog naroda koji je želeo da ga dotakne, uzme autogram, nešto ga pita i čuje od velikog majstora – sećao se Matija Bećković.

Na velikom platnu

Odmalena bio je kolovođa u raznim nestašlucima, željan da u svemu bude prvi i primećen, pa je razumljivo da je ta njegova crta rasla s dolaskom popularnosti.

– On je bio jedan od naših najboljih fudbalera ikad, ali možda bi ostavio još dublji trag da nije težio isticanju. Svi ti driblinzi, probacivanje lopte protivniku kroz noge, ponekad su bili estrada. U tome je uživao. Da je bilo drugačije, to ne bi bio pravi Šeki – pričao je njegov ispisnik i jedan od najvećih prijatelja Vladica Popović.

Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala

A kad ga je na vrhuncu njegove igračke moći i slave, tamo negde početkom 1962. godine, nazvao režiser brojnih zabavnih emisija Marijan Vajda i ponudio mu da se oproba pred kamerama, Šekularac se ni trenutka nije dvoumio. Još kad mu je rečeno da će glumiti sebe – Šekija, ali ne fudbalera već režisera koji ni iz čega snima film i usput “prodaje fazone” ostatku ekipe, to mu je bilo još primamljivije. Scenario je pisao Dragutin-Guta Dobričanin, a u ovom ostvarenju pojavili su se mnogi poznati umetnici: Lola Novaković, Pavle Minčić, Tereza Kesovija, Zdenka Kovačiček, grupa “Sedmorica mladih”… Film nije ispunio očekivanja. Šekijeve glumačke bravure nisu bile ni crno ispod nokta za njegovo umeće s loptom, ali on je, ipak, bio zadovoljan – bio je prvi fudbaler koji se pojavio na velikom platnu…

Štos sa novčanicom

Među mnogim anegdotama kojima je uveseljavao Beograd, u legendu je ušla ona da je tada najvećom jugoslovenskom novčanicom od 5.000 dinara – obrisao cipele.

– Mnogi su me kritikovali da sam ugrozio socijalistički moral, da sam ponizio radnog čoveka koji u znoju zarađuje platu, a ja sam samo hteo da napravim štos sa mojim drugom Vladicom Popovićem, jer sam znao da je skroman i veliki štediša. Zato sam izvadio novčanicu i obrisao njom cipele, da bi Vladica pao u nesvest od iznenađenja. Tu se našao neki novinar i – sutradan je o tome brujao čitav grad. Nije u tome bilo ničega ružnog – pravdao se Šeki.

Vespa, Žućko i Šeki tvist

Kad se u Beogradu pojavila prva “vespa”, Šeki se provozao Terazijama. Nešto kasnije, kad je u modu ušla čuvena “buba”, bilo je razumljivo da će se baš Zvezdin as parkirati pred Gradskom kafanom. Sa brojnih gostovanja u inostranstvu donosio je modernu garderobu i gramofonske ploče, uvek bio pun para i – brzo ostajao bez para.

– Sve je išlo na čašćavanje, kocka je došla kasnije – pričao je.

Sve češće su ga viđali u društvu poznatih ljudi – glumaca, slikara, sportista.

– Sate i dane provodio sam sa Radivojem Koraćem. Žućko je bio avangarda, ne samo u košarci. Bio je prepametan dečko koga sam voleo da slušam, da igram crne mace ili jednostavno šetam korzoom. A, preko moje drugarice Olje Ivanjicki upoznao sam čuvene slikare Milića od Mačve, Kostu Bradića, Leonida Šejku. Oni su me smatrali – umetnikom. Momo Kapor je pričao da će napisati roman o meni, a ja sam mu odgovarao: “Biće to bestseler, jer su nas obojicu izbacivali iz škole.”

Koliko je Šekularac bio popularan svedoči i ovaj detalj: zagrebački kvartet 4M, koji je pobeđivao na mnogim festivalima i gostovao na scenama svih evropskih prestonica, snimio je numeru – “Šeki tvist”, pa su mnogi pevušili: “Šeki, on je igrač mojih snova”…

Izvor:
Aleksandar Stanković - Vesti

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here