Drulić za „Vesti“ o Zvezdi, ponudi Arkana i fudbalu „nekad i sad“: Od miljenika Severa do zavičaja koji ne zaboravlja!

S. G.
Foto: MN Press
Goran Drulić

Tokom bogate istorije Crvene zvezde osvojeno je nebrojano mnogo trofeja šampiona države, mnogo Kupova, titula prvaka Evrope i sveta. Decenijama unazad, sa popularne Marakane, neki fudbaleri dolazili su i odlazili tiho i neprimetno, a stvorene su i brojne legende o kojima navijači i danas pričaju. Jedan od njih je i golgeter Goran Drulić.

Rođeni Negotinac, proveo je među crveno-belima 10 godina, a zbog svoje igre, ljubavi prema klubu, golovima i požrtvovnošu, učinio je da se i danas, kada je već uveliko „okačio kopačke o klin“, većini Delija razvuče širok osmeh na licu na sam pomen njegovog imena.

I danas, kada ne živi u Srbji, ne zaboravlja ko je i odakle je, posećuje porodicu i prijatelje, pomaže onima kojima je najpotrebnije i…i dalje je fudbal njegov život. Nalazimo ga u Španiji, odakle je za „Vesti“ ispričao svoju priču:

– Moja deca obožavaju da idu kod babe i dede. Zavičaj se ne zaboravlja i dolazimo u Negotin i preko leta i tokom zime – počinje Drulić i nastavlja u dahu:

– Sada živim u u Saragosi sa suprugom i decom. Poslednjih 10, 11 godina bavim se mlađim kategorijama, a sada vodim jedan prvi tim iz 4. lige. Igrači mog tima odlaze ujutru na posao, rade, a popodne se okupljamo i treniramo. Hvatam korak, malo po malo – skromno kaže čuveni napadač i objašnjava situaciju u Španiji tokom pandemije korone koja nije bila ni malo naivna.

-Bilo je dosta mrtvih. Zvanično smo prošlog  ponedeljka izašli iz karantina. Još uvek je sve zategnuto. Svi ljudi i sada nose maske, distanciraju se, život se još uvek nije vratio u normalu. Ovde je situacija bila kao u Italiji. Ljudi su obazrivi, naročito oni koji imaju starije roditelje. Čudno je to kada ne smeš mesecima iz kuće, samo u prodavnicu i do apoteke, krećeš se samo u određeno vreme.

Kako je živeo u Prahovu blizu Negotina, njegovi fudbalski počeci, pre velike karijere u Zvezdi i Španiji, nisu bili ni malo laki. Ipak, o svetskim terenima i velikim pobedama, sanjao je od malih nogu, a upornost nikada nije izostala.

-Znimljivo je to kada si u malom selu i dođeš u veliki grad ko što je Beograd. Sada sve to izgleda da je prošlo brzo, ali nije. Bilo je i lepih i teških trenutaka. Ja pamtim sve. Kada se dotaknem tih tema, pričam sinu kako sam išao na treninge. Iz Prahova pešaka do Negotina, nekad biciklom ili autostopom. Nije uvek bilo voza, a nije uvek bilo ni lepo vreme. Trenige smo imali i po snegu i po kiši.

-Svima nama je i tada bio san da postanemo profesionalci i budemo u najvećim ekipama, makar i u Srbiji. Maštao sam, a mašta ide dalje, uvek hoćeš još. I danas je tako i voleo bih da napredujem kao trener i preuzmem neki veliki tim.

U Zvezdu je došao 1992. godine, malo posle čuvenog „Barija“. Bilo je to pravo mesto da pokaže šta zna i ume, ali, morao je da se naoruža strpljenjem.

-Kada sam ja došao u Beograd veliki deo te šampionske generacije sa Savićevićem, Jugovićem, Mihajloviće, Penčevom i ostalima je rasprodat. Mi, tada, nismo imali kontakta sa prvim timom kao što je danas. Drugačija su vremena bila, nismo bili blizu prvog tima, trenirali smo na šljaci, danas više ima tog kontakta. To što se meni desilo bio je san svakog deteta. Znaš zašto si došao tu i „grizeš“, biješ, tražiš svoje i nikad ne ideš u nazad.

– Iz ove perspektive, mogu da kažem da je fudbal mnogo napredovao, mnogo je drugačiji. Mene su stariji tada kritikovli kako su više voleli fudbal voleli od mene, a današnje generacije drugačije gledaju sve u odnosu na moju. Izgleda da se ljubav prema igri gubi, a sve više se vidi materijalno.

OD POZAJMICA DO OMILJENOG NAPADAČA

Tokom tih prvih godina u klubu, šansu da zaigra pred Delijama u seniorskom timu nije mogao da dobije tek tako. Bio je mlad, pa je odlučio da igra, umesto da sedi na klupi.

-Kada završiš omladince, dobiješ opcije za dalje. Ja sam odlučio da odem na pozajmicu kako bih igrao. Velika je bila konkurencija. Otišao sam u Železnik, posle toga u Zvezdin „B“ tim „Voždovac koji je igrao Srpsku ligu. Tako sam i u sezoni postgao 51 gol.

– Onda je došao Stanislav Karasi koji je predložio meni i Nenadu Lalatoviću Lali da sa njim odemo u Radnički Kragujevac u kojem sam bio najbolji strelac sa 18 golova. To me je preporučilo da odem u Barselonu „B“ – kaže Drulić i prenosi utiske iz katalnskog tima u kojem je takođe bio na pozajmici:

-To je nebo i zemlja. Barelona je mnogo organizovan klub. Uvek se šalim da kada jednom zgaziš tamo, ceo život si deo te njihove porodice i njihov član. Oni su čudo.

Ipak, Zvezda u njegovom životu zauzima posebno mesto:

-Aaaaa, Zvezda je velikan, to je nešto veliko. Proveo sam tu 10 prelepih godina – u dahu priča Drulić, kojeg podsećamo na čuveni tandem sa Mihajlom Pjanovićem i najuszpešnije sezone u klubu:

-Zvezda je imala dobre špiceve tada. Bio je tu Zoran Jovičić, Perica Ognjenović, Miodrag Pantelić. Ja sam radio sve što se tražilo. Posle je došao Pjanović kao najbolji napadač, iz OFK Beograda. Odlično smo se slagali. Dobro je bilo što nismo bili isti stil igrača. Pjana je bio pravi golgeter i trebala mu je polušansa da da gol. Ja sam više radio za ekipu i tu je bio taj spoj. On je imao svoje utakmice, ja svoje. Bili smo tu jedan za drugoga. On je 2, 3 godine bio najbolji strelac lige i igrač koji garantuje od 25 do 30 golova svake sezone. Toga više nema. Je l’ imamo više takvih igrača? Ne. Zašto? Ne znam. To je već posebna tema.

Utakmica „svih utakmica“ u Srbiji je Večiti derbi između Crvene zvezde i Partizana. Onaj 116. koji su crno.beli dobili sa 2:1, Drulović nikada neće moći da zaboravi, a razlog je jednostavan:

-To je jedini derbi na kojem sam dao gol. Na 0:1 za nas smo promašili penal. To nas je ubilo. To je jedini derbi koji sam izgubio, a što je najgore, a dao sam gol. Na JNA mi je to jedini izgubljeni derbi, a na Marakani nisam nikad poražen. Gol u tom meču je velika radost, uz dužno poštovanje svih ostalih mečeva.

RAT NA TERENU I PRIJATELJSTVO VAN NJEGA

I danas, kada je u trenerskim vodama, seća se duela sa igračima Partizana. I, kako kaže, bilo je to zdravo rivalstvo, mnogima danas nezamislivo.

-Ja sam imao čoveka sa kojim sam konstantno vodio rat, a to je Vuk Rašović. To je momak koji je kao igrač imao veliko srce. Uvek je bio korektan. Teren je teren, kad god smo se viđali van toga pozdralvjali smo se. Na terenu je bio rat. I sa njim i sa Vladom Ivićem, sa Saletom Ilićem. E sad, kada se završe utakmice…Bili smo bre kao braća.

Posle godina netrpeljivosti Zvezde i Partizana, utisak je da su sada Savo Milošević i Dejan Stanković kao treneri Partizana i Zvezde svojim primerom i prijateljstvom van terena, kao i poštovanjem uticali na „smirivanje“ strasti.

-To je to naše vreme. Oni su deo toga. Savo jeste malo stariji, ali svi smo tada nekako drugačije gledli na stvari. I dan danas, kada se mi sretnemo, svi se poštujemo. U Beogradu igramo mali fudbal. Nema mržnje. Sastanemo se, igra Pjana, pokojni Bunjevčević. Bunja nas je držao na okupu. Evo primera. Vidim se sa Savom Miloševićem, sa njim sam igrao u Saragosi, kao da smo svaki dan bili zajedno i družili se. Tako i treba da bude. Jedno je meč, a drugo život.

REKORDERI STANKOVIĆ I DRULIĆ

Ono što spaja Stankovića i Drulića jesu i rekordi koje drže. Naime, njihovi transferi najveći su u istoriji kluba. Tako je Stanković prešao u inter za 15 miliona evra, dok je Drulić potpisao za Saragosu za 13 miliona. Ogromne cifre uzimajući u obzir činjenicu da klub danas ne može ni za približnu cenu da proda svoje igrače.

-O tome pričam. To je već pitanje za stručnjake, za te velike „stručnjake“ koji znaju sve o fudbalu.

SUSRET SA ARKANOM I POZIV KOJI SE „ODBIJA“

Zanimljivo, jedan od najboljih klubova, pored Zvezde i Partizana, tih godina bio je Obilić, kojim je upravljao Željko Ražnatović Arkan. U klub su dolazili samo najbolji, a važilo je nepisano pravilo da Arkan dobije sve što poćeli. Ipak, Drulović je bio izuzetak.

-Bilo je poziva iz Obilića. Bio sam u mladoj reprezentaciji. Trenirali smo na Obilićevom stadionu pred Farska ostrva. Ja na terenu, a tamo Željko Ražnatović. On kaže: „Ti si sledeći koji dolaziš u Obilić. Moram ja da pričam sa Zvezdom.“ Samo sam ćutao, nasmejao se, on se isto nasmejao i bio je lepo raspoložen. Nikada nisam zaigrao u tom klubu.

O današnjoj Zvezdi ima lepo mišljenje, kao i potezu Dejana Stankovića da forsira mlađe igrače iz škole crveno-belih.

-Meni je drago što je došao neko ko razmišlja slično meni. Forsira našu decu. Ja sam uvek za to da jedan stranac treba da igra, ali samo ako pravi razliku. Zvezda je u jednom trenutku imala 10 stranaca i 5 naših igrača. Mislio sam, da li je moguće da Srbija nema fudbalere za Zvezdu i da ne može da pravi igrače. Da li je moguće da više nema Tome Milićevića, čoveka koji je dao svoj život za Zvezdu i stvarao igrače. Pižon, koji je napravio mnogo igrača, a nikad se nije eksponirao, Vojin Lazarević….

– Stankoviću želim svu sreću ovoga sveta da ostvari san i treći put uđe u Ligu šampiona. Želim da ostvari svoje razmišljanje i stvori ekipu koja će igrati kako on želi.

Posle odlaska iz Zvezde svi su mu predviđali još veći broj golova i veliku karijeru. Ipak, jedna povreda za drugom učinile su svoje. I pored svega, Goran ističe da Saragosa nije bila greška.

-Nije to bila greška. Sve se dešavalo spontano, sve je išlo jedno za drugim. Nenormalno su me pratile povrede. Mnogo je teško bilo. Imao sam 7 operacija za 4 godine. Bio sam takav igrač, da bih u španskom fudbalu uživao. Imao sam ozbiljne igrače pored sebe. Igro sam sa Militom, sa Davidom Viljom, Havi Moreno, Savio….Sve ozbiljni igrači. Ali…

Stopama Gorana Drulića krenuo je i Luka Jović. Dete Zvezde, preko Benfike i Ajntrahta stiglo je u Real Madrid. Njegove igre prati i Drulić i dodaje da je Luka napadač koji „mora da igra“.

-Real Madrid je ozbiljna mašina koja nema vremena. Real ne čeka, real kida, jer, čim napraviš grešku, odmah si na udaru. Ovde je bolje napraviti veliku grešku negoviše malih. O tome se ond non stop priča. Jednostavno, ne postoji igrač kog tj tim može da čeka i trpi. On ima ozbiljnu šanu da uspe Ali mu je bolji da ode u tim koji će konstantno da igra. On jeste doveden kao naslednik Benzeme, ali je tip igrača koji konstantno mora da igra, a ne da čeka. Barem ja to tako vidim.

 DRULIĆEVA ŠKOLICA FUDBAL U BEOGRADU

Otvaramo školu fudbala u Beogradu, u Malom mokrom lugu. Fudbalski klub će se zvati „SOS“ i počinjemo sa radom u avgustu. Nekadašnji teren „Arsenala“ tamo se priprema. Fokusirani smo na decu od 12 do 18 godina. U tom kraju nema kluba, i mnoga deca ne dobijaju ni priliku da razviju svoj talenat. Hoćemo da preuzmemo decu, kako ne bi ostali bez ekipa i bez konstantnog rada. Voleli bismo d napravimo nešto ozbiljno. Ideja je da svakoga leta putujemo u Holandiju, u Španiju. Neke ugovore smo već napravili. Želimo da pomognemo deci koliko god možemo. Koliko god bio potreban mom timu, povremeno ću dolaziti i pomagati. Lepa je priča i hoćemo da decu sklonimo sa ulice i omogućimo im da treniraju i rade ozbiljno.

REPREZENTACIJA DANAS

-Daće Bog, pa će se ispuniti želja da odemo na Evropsko prvenstvo. Gospodin Tumbaković je malo uspeo da spoji tu decu, da počnu da grizu.

POMOĆ ZA STEFANA MAJKIĆA I OPERACIJU U HJUSTONU

Trogodišnji Stefan Majkić boluje od tuberozne skleroze, još ne hoda, još ne govori i jedina šansa za iole normalno detinjstvo mu je operacija u Hjustonu, koja košta oko 250.000 dolara. Goran Drulić je, bez obzira na to što je u Saragosi, kontaktirao ljude iz Zvezde, i obezbedio dres šampionskog tima koji je dat na aukciju.

-Odazvao sam se na poziv svog prijatelja iz Negotina koji mi je rekao za malog Stefana, i šta je sve i koliko potrebno za njegovo lečenje i operaciju. Njegova ideja je bila da obezbedimo dres Crvene zvezde sa potpisima svih igrača i stručnog štaba. Uspeli smo.

– Dejanu Stankoviću je dres došao u ruke, rečeno mu je sve i njemu kao i svim igračima je bilo veliko zadovoljstvo da se potpišu za Stefana.

– Nadajmo se da ćemo svi koliko-toliko tom aukcijom moći da pomognemo i još važnije apelujemo na sve da se odazovu i daju svoj doprinos. Daće Bog da pomognemo svi da Stefan ozdravi i želim mu svu sreću da se oporavi i ima normalan život kao sva deca.

Pomozimo Stefanu:

Slanjem SMS poruke: Upišimo 731 i pošaljimo SMS na 3030

Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human731 i pošaljimo SMS na 455

Uplatom na dinarski račun: 160-555318-97

Uplatom na devizni račun: 00-540-0004285.7
IBAN: RS35160005400004285751
SWIFT/BIC: DBDBRSBG

 

 

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime