EPA
Ante Gotovina i Franjo Tuđman

Prema zvaničnoj verziji, general Ante Gotovina uhapšen je na Kanarskim ostrvima 7. decembra 2005. godine i to sa falsifikovanim pasošem na ime Kristijan Horvat. Upravo zbog ove putne isprave 2011. godine je osuđen Salih Fazlić, penzionisani pripadnik MUP Hrvatske kao osoba koja je taj pasoš obezbedila generalu Gotovini.

U razgovoru za „Vesti“, Fazlić je izneo čitav niz veoma ozbiljnih tvrdnji na račun nekadašnjeg vrha Hrvatske, a na kraju intervjua iznosi i zapanjujuće tvrdnje o umešanosti nekadašnjeg glavnog državnog tužioca Hrvatske, Mladena Bajića, u skrivanju dokaza za zločine koji su počinjeni nad Srbima tokom rata, ali i tokom i posle vojno-policijske operacije „Oluja“. Tvrdi, da su na suđenju Gotovini u Haškom tribunalu neki svedoci svesno prećutali činjenice koje nedvosmisleno ukazuju na te zločine.

Šta je tačno prećutano na suđenju generalu Gotovini u Hagu?

– Ključan je prećutani zapisnik sa saslušanja dočasnika Petra Ivića, pripadnika 142. brigade Hrvatske vojske datom pred Županijskim državnim tužilaštvom 11. aprila 2001. godine, a na okolnosti zarobljavanja i likvidacije trojice zarobljenih vojnika tzv. „Sao Krajina“ tokom operacije „Oluja“. Prema tom iskazu, 5. avgusta, krećući se peške putem prema Drnišu zajedno sa oficirom Šimom Grcićem i podoficirom Šikićem, sa nadimkom Ben. Oko 14 ili 15 časova, na pružnom prelazu za Knin, u mestu Siverić, nakon kratke razmene vatre, zarobili su trojicu naoružanih osoba u uniformama „Sao Krajina“. Ivić je naveo da je u tom puškaranju jedan od Srba ranjen i da su mu odmah pružili medicinsku pomoć. On je ispričao da je lično poznavao jednog od zarobljenih, Branislava Jovića, zvanog Beba, a da su ostala dvojica zarobljenih bili Mihajlo Andrić, zvani Rnjak i Nikola Jović zvani Braco. Ivić dalje navodi da je ubrzo na to mesto stiglo i oko pedesetak vojnika iz 142. brigade Hrvatske vojske, a nešto kasnije i Smiljan Reljić, direktor tadašnje Službe za zaštitu ustavnog poretka čija se kuća nalazila u blizini mesta događaja. Reljić je bio u vojničkoj uniformi na kojoj su bili istaknuti i njegovi činovi i došao je sa svojim vozačem Davorom Blaževićem, zvanim Tigar i još jednim vojnikom koji je nosio crvenu beretku, najverovatnije pripadnikom 4. brigade. Kod zarobljenih vojnika su stali Smiljan Reljić, Ante Petričević i Davor Blažević, a neko je upitao: „Šta ćemo s njima, koji će nam kurac?“. Na to je Reljić odmahnuo rukom i kazao: „Vodi, makni to…“. Nakon tih Reljićevih reči vojnik sa crvenom beretkom je odveo ovu trojicu zarobljenika u dvorište jedne kuće, koja se nalazila odmah do porodične kuće Smiljana Reljića, posle čega se začula rafalna paljba. Na sve je jedino reagovao časnik Dragan Radeljak pitanjem: „Pizda mu materina zašto ste ih ubili, jel to trebalo?“. To je bilo sve. Tadašnji vozač Smiljana Reljića, Davor Blažević je kasnije postao telohranitelj premijeru Ivi Sanaderu, a Željko Žganjer, tada županijski državni tužilac u Šibeniku i kasniji svedok odbrane generala Gotovine koji je znao za ovaj iskaz, imao je sve podatke i o događaju, naredbodavcu, egzekutoru, ubijenima, svedocima i očevicima, ali i pored toga nije procesuirao očigledan ratni zločin.

Iznosite veoma teške tvrdnje i suočavate se sa gnevom svih koji tvrde da je Ante Gotovina „nacionalni heroj“. Plašite li se za svoju bezbednost s obzirom da ste zaratili sa „državom“?

– Iskreno, samo se lud čovek ne plaši u ovakvim ili sličnim prilikama za svoj i život članova svoje porodice. Strah je i dalje prisutan, ali ne toliko za sebe lično koliko za suprugu i kćerku. Za sebe se ne plašim jer govorim istinu, i kada ste na strani istine tada nisu važni ni strah ni pretnje koje dobijate, a u mom slučaju ih je bilo bezbroj. Do sada sam dobio veliki broj pretnji, a mnoge iz samog vrha hrvatske vlasti koje su bile uperene ne samo prema meni lično, već i prema članovima moje porodice. Sa početkom sudskog postupka gde su želeli da me prikažu kao pomagača u skrivanju generala Gotovine, počeli su intenzivni anonimni telefonski pozivi. Svi naši brojevi telefona su bili prijavljeni u imeniku i lako ih je bilo pronaći, a uznemiravan sam ne samo ja, već i moja supruga i kćerka. O svim tim pretnjama sam policiji podneo više kaznenih prijava, međutim nikada ništa nije preduzeto da bi se otkrilo ko su ti ljudi ili da bi se mi zaštitili. Na kraju, kako su te pretnje bile u kontinuitetu, više ih nisam ni prijavljivao, kao što sam prestao da prijavljujem i pisane pretnje koje su mi ostavljane u poštanskom sandučetu. Najveću posledicu svega što mi se događalo podnela je moja kćerka koja je i posle svega uspela na vreme da diplomira na inženjerskom smeru matematike na PMF-u u Zagrebu i zatim relativno brzo nađe posao u jednoj većoj privatnoj banci. Međutim, već duže vreme radi u inostranstvu. Nažalost, zbog svih stresova koje je preživela sa svojih 25 godina, obolela je od multiple skleroze sa priznatih 80 procenata invalidnosti. U početku je bila u jako lošem stanju, ali je trenutno dobro uz lekove.

Bez odgovora iz Haga

Da li ste dobili odgovor od predstavnika Haškog tribunala, odnosno haškog Tužilaštva?

– Nažalost, ni od jedne od navedenih hrvatskih institucija i međunarodnih predstavnika, kao ni od Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju, nisam dobio nikave povratne informacije. Niko ništa nije preduzeo. Odlazio sam lično i u hrvatski Helsinški odbor za ljudska prava, Amnesti internacional u Hrvatskoj… Svi su obećavali da će se zauzeti za utvrđivanje istine, ali je sve ostalo na tim formalnim obećanjima. Verujem da niko ništa nije preduzeo iz prostog razloga što je general Gotovina za sve bio i ostao, nažalost, neprikosnoveni heroj.

 

Novac od nagrade

Na osnovu čega tvrdite da su novac od nagrade za hapšenje Gotovine podelile osobe koje su bile uključene u njegovo skrivanje?

– Od meni pouzdane osobe bliske tadašnjoj vladi Hrvatske, saznao sam da je Vlada donela Rešenje koje se i dalje nalazi u sefu Vlade po kome se novčana nagrada koju su ranije raspisali za informacije koje bi doprinele njegovom hapšenju, u vrednosti od 350.000 kuna (oko 50.000 evra), isplaćene Mladenu Bajiću, Tomislavu Karamarku, Damiru Lončariću, Saši Perkoviću, Željku Cvrtili, Gojku Markoviću i drugima. Vest o toj isplaćenoj nagradi 21. juna 2016. godine objavio je i portal HOP pod naslovom „Karamarko dobio nagradu HDZ-a za hapšenje Gotovine…“. Autori se pozivaju na pravnog savetnika u Kabinetu predsednika Mesića. Navodno im je bilo omogućeno da pogledaju Rešenje na osnovu kog je isplaćen novac i spisak onih koji su taj novac i podelili. Sva lica sa tog spiska su ona koja sam vam već rekao. Prema kazivanju nekih mojih izvora, navodno je isplaćena i nagrada od pet miliona dolara koliko je za hapšenje Gotovine navodno nudila američka ambasada u Hrvatskoj. Ambasada tu informaciju nikada nije javno ni potvrdila ni demantovala, pa je sve za sada u sferi spekulacija.

Topnički dnevnici

Salih Fazlić tvrdi da je u svojoj dopuni krivične prijave koju je poslao Haškom tribunalu izvestio i o sudbini Topničkih dnevnika iz akcija hrvatske vojske avgusta 1995. oko Knina.

Mnogi pravni eksperti tvrde da je i osuđujuća prvostepena presuda protiv trojice hrvatskih generala, među kojima je bio i Ante Gotovina pala zato što tužilaštvo nije uspelo da obezbedi te „dnevnike“ koji su se slučajno ili ne – izgubili.

Fazlić tvrdi da je i u ovom slučaju primenjen isti obrazac ponašanja, odnosno da je hrvatsko tužilaštvo pokrenulo postupak protiv tadašnjeg advokata generala Gotovine, Marina Ivanovića pod optužbom da je on ukrao i sakrio topničke dnevnike.

– Napravljena je ista sudska farsa kao i u mom slučaju, a sve sa ciljem da se zavara Haški sud i ti dnevnici ne dostave. Jednostavno su zarad „višeg cilja“ žrtvovali još jednu osobu.

 

Gubitak licence i sudski procesi

Salih Fazlić je 2005. godine, kada je odbio pogodbu sa vrhom države, veoma brzo osetio svu njenu moć. Odmah je ostao bez licence za rad. Međutim, nije se predao, kako bi istina ipak pobedila.

– Čim sam dobio rešenje kojim mi se oduzima licenca podneo sam privatnu tužbu Upravnom sudu i nakon dve godine je presuđeno u moju korist uz komentar da mi je licenca oduzeta nezakonito. Ali, trebalo je preživeti te dve godine bez ikakvih primanja i pritom uz stalnu mesečnu obavezu da uplaćujem penziono i zdravstveno osiguranje, jer sam, kada sam odlučio da osnujem detektivsku agenciju stavio penziju u stanje mirovanja. Međutim, kada mi je licenca vraćena, više nije bilo nikog ko bi se usudio da mi se obrati za pomoć privatnog detektiva. Medijska hajka i moje linčovanje kroz naručene tekstove su rezultirali prirodnom reakcijom nekadašnjih poslovnih saradnika – raskinuli su sa mnom ugovore. Zato sam 2007. bio prinuđen da zatvorim detektivsku agenciju i pozajmim 34.000 kuna kako bih podmirio sve dažbine oko toga. Protiv Republike Hrvatske sam 2008. podneo privatnu tužbu za naknadu navedenih troškova i 2018. godine sam nakon dugog postupka u moju korist dobio prvostepenu presudu, u kojoj se država obavezuje da mi nadokndi navedenu štetu. Međutim, Opštinsko državno tužilaštvo se žalilo na takvu presudu i Županijski sud je u celosti ukinuo prvostepenu presudu i naložio mi plaćanje sudskih troškova. Poslednje dve godine čekam presudu Vrhovnog suda po mojoj žalbi. Za to vreme, od 2011. kada sam uz uslovnu kaznu, osuđen i na novčani iznos, blokiran mi je tekući račun na koji primam penziju. I dalje otplaćujem tu kaznu… – kaže Salih Fazlić.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime