Youtube/kanal9tvns
Krematorijum na novosadskom groblju Lisje

U Srbiji svake godine umre 200.000 ljudi. Kad je reč o podacima ima zanimljivih teorija.

„O našim životima odlučuju mrtvi, jer nam svake pete godine uzmu po jedan kvadratni
kilometar skupocenog građevinskog zemljišta“, piše Živomir Žika Rakonjac u monografiji
„Epoha večne vatre“.

„Sva planska proširenja javnih grobalja u Srbiji kratkog su veka i dugoročno ne zadovoljavaju realne potrebe zbog čega je poslednjih godina niklo niz neuređenih, divljih grobalja na privatnim parcelama“ dodaje Rakonjac i u monografiji, navodi primere iz Srbije:

Javno komunalno preduzeće Pogrebno Subotica ima deset novih hektara kao privremeno
rešenje i urbanisti planiraju da od 2020. do 2030. godine pronađu nove parcele za klasične
sahrane. U Subotici je sahranjeno ukupno 1.408 osoba u 2015. godini, 2016. je bilo 1.536, a 2017. godine 1.577. Najviše ih se sahrani u grobnice, skoro hiljadu godišnje, potom se popunjavaju stara grobna mesta, a najmanje je sahrana u nova grobna mesta, 2017. godine bilo je 483.

Pančevo ima pet grobalja i njihova površina je 72 hektara. JKP „Zelenilo“, u čijem je sastavu Radna jedinica Groblja, planira da proširi parcele za klasične sahrane na pet hektara na Novom groblju u Pančevu u kome svake godine premine oko hiljadu ljudi.
Kraqevo prema podacima JKP Čistoća, koje upravlja lokalnim grobljima, na Starom groblju
ima ukupno 8,5 hektara površine, ali na njemu prostora za sahrane gotovo da nema. Novo groblje otvoreno je 1994. godine na lokaciji Barutana za 40.000 grobnih mesta na 14 hektara, ali je i tamo ostalo malo slobodnih mesta za sahrane.

Nedostatak prostora

U Kraljevu je u 2017. godini u starim grobnim mestima sahranjeno 487 osoba, a samo 157
preminulih u nova grobna mesta. Prostora ima za još 3.350 klasičnih sahrana zbog čega urbanisti planiraju kaskadna proširenja, a kad se i to ubrzo „naseli“ Kraljevo mora da obezbedi novu lokaciju. Niš, Leskovac, Čačak, Užice, Valjevo, Šabac, gotovo svi gradovi u
Srbiji suočeni su sa nedostatkom prostora za klasične sahrane. Gradska groblja u Novom
Sadu zauzimaju 80 hektara, u Petrovaradinu osam hektara. Prostora za proširenje je sve
manje, jer porast broja stanovnika se direktno odrazio i na ubrzano „naseljavanje“ slobodnih parcela. Prema podacima JKP Lisje u 2018. godini bilo je 2.946 sahrana i 576 kremacija.

„Kremacija postaje nužnost urbane sredine. Uspomenu na svoje drage pokojnike treba nositi u srcu, a ne na skupim spomenicima i velikim grobljima. Za klasičnu sahranu
potrebno je oko četiri metra za svakog umrlog, a za smeštaj urne u kolumbarijumu
i rozarijumu pola kvadrata“, zaključak je Dušice Vučković, bivše predsednice Udruženja
Oganj.

Protagonisti kremacije su izračunali da kod klasičnih sahrana treba deset puta više građevinskog zemljišta u odnosu na odlaganje urni s pepelom, ali osvajanje dragocenog zemljišta nije suštinski problem. Nauka daje prednost kremaciji iz ekonomskih, urbanističkih, estetskih, zdravstvenih, higijenskih, sanitarnih i uopšte medicinskih razloga.

Sa brda je bliže nebo

Danas u svetu ima hiljade krematorijuma, a u zemljama koje su po veličini teritorije i po broju stanovnika slične Srbiji, ima na desetine. Srbija ima samo dva aktivna krematorijuma, na beogradskom groblju Lešće, koji je otvoren 1981. godine, i na novosadskom groblju Lisje, koji radi od 2004. godine.

U Beogradu, tačnije na groblju Bežanijska kosa, postoji kostur zgrade u koju je trebalo da se smesti treći, najsavremeniji sistem za spaljivanje preminulih, ali to zanimljivo arhitektonsko zdanje čeka drugu namenu.

Niko to zvanično neće reći, ali za razliku od Lešća, teren na Bežaniji je niži i nema neophodnu ružu vetrova, što je po savremenim standardima svrstava u ekološki nezahvalnu lokaciju.

Izbor lokacije za izgradnju krematorijuma često se menjao za šest decenija, koliko je vremena proteklo od ideje do realizacije.

Danas je malo poznato da je prva lokacija za krematorijum bila predviđena na Topčiderskom grobqu. O tome dr Vojislav Kujundžić piše u listu Oganj 1946. godine: „Beogradu je za krematorijum odre|eno mesto na Topčiderskom groblju. Ovo je groblje na proplanku, preko puta Banovog brda. Zgrada krematorijuma videće se jasno iz Beograda.“

Fakultativno spaljivanje

Zanimljiva je sudbina nepravedno zaboravljenog dr Čedomira – Čede Mihajlovića. On je bio član Društva Oganj, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta, profesor higijene i sudske medicine, ministar narodnog zdravlja Kraljevine SHS. Njegovom zaslugom 27. decembra
1928. godine izmenjen je član 22. Zakona o sanitetu kojim je odobreno fakultativno spaljivanje umrlih.
Umro je u Parizu, gde je i kremiran 1933. godine. Dr Vojislav Kujundžić je na komemorativnoj sednici povodom četrdesetodnevnog pomena dr Čedi Mihajloviću obećao da će urnu sa posmrtnim ostacima premestiti u poseban rozarijum, u Aleji velikana.
„Pepeo sa urnom sahraniće se u porodičnoj grobnici sve dok naše slabačko društvo, i dok opština, ne nazida malu kolumbariju gde će pepeo i dr Mihajlovića i još mnogih drugih, čije se urne nalaze ili po grobnicama ili po privatnim kućama u Beogradu, zaista naći svoj večni mir“, rekao je dr Kujundžić odajući počast svom starom prijatelju.

Beogradska groblja

Najdramatičnije je, kako navodi Rakonjac, ipak u Beogradu. Od ukupno 13.207 preminulih u 2017. godini klasično je sahranjeno 10.426, a kremaciju je izabralo 2.781 osoba. U procentima je 78,9 prema 21,1 odsto u korist klasičnih sahrana.
U nadležnosti JKP Pogrebne usluge Beograd je deset grobalja. Novo groblje ima 30,78, Centralno 14,15; Zemunsko 5,34; Topčidersko 5,74; Banjičko 0,97; Stara Bežanija 2,23; Nova Bežanija 93,8; Lešće 60; Zbeg 23 i Orlovača 56,35 hektara. U planu je da se prošire
Lešće 2 za još 23 hektara i Nova Bežanija 2 za još sto hektara što bi podmirilo potrebe Beograda u narednih 50 godina.

Sutra – Epoha večne vatre (7): Opelo iznad Tesline urne

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime