EPA-EFE
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan

Krajem avgusta ove godine, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan proslavio je muslimansku Novu godinu jači nego ikad.

Ceo svet je u neverici posmatrao kako Erdogan prvo pretvara Aja Sofiju u džamiju, a potom isto čini sa jednom od najstarijih vizantijskih crkava u Istanbulu.

Odmah zatim objavio je da su nađene velike rezerve prirodnog gasa ispod dna Crnog mora i da se nada da će Turska početi da ih koristi 2023. godine.

Malo pre toga nađene su rezerve prirodnog gasa u Mediteranu i sada su obe ove oblasti užarene zone sukoba velikih sila. Letos je u Ankari dočekao palestinsku delegaciju političkog biroa Hamas i izrazio podršku Palestini taman pre nego što će Ujedinjeni Arapski Emirati i Izrael – u režiji američkog predsednika Donalda Trampa – potpisati istorijski sporazum na štetu Palestine.

Svi ovi potezi, kako za Tajm piše profesor Alan Mihail sa Jejla, projektuju Erdoganovu viziju islamske snage. Ako se tako zalaže za jačanje islamske doktrine u zemlji, to ide pod ruku sa obavezom da obezbedi prirodne resurse Turskoj i proširi njen uticaj u regionu i svetu.

U danima i nedeljama posle islamskog praznika, Erdogan je nastavio da steže obruč oko društvenih mreža i počeo da razmatra povlačenje Turske iz takozvane Istanbulske konvencije Saveta Evrope čije se potpisnice obavezuju na zaštitu žena od nasilja u porodici.

Erdoganova vizija upravo je i razlog da se zabrinu demokratski orijentisani ljudi u Turskoj, na Bliskom istoku, i u ostatku sveta.

Selimova agenda

O Erdoganovim pokušajima da vaskrsne Osmansko carstvo i sebe predstavi kao sultana piše se dugo i naširoko i u tome definitivno ima istine, ali da bi se razumela Erdoganova politička agenda, mora biti jasno koji on tačno osmanski sultan želi da bude – Selim I.

U vreme Selima I, u 16. veku, Turska je od snažne regionalne sile napredovala u džinovsko svetsko carstvo. Otuda Selimova Turska Erdoganu nudi model za ovu modernu: zemlja će biti globalna politička i ekonomska sila, uticajna od Vašingtona do Pekinga, i nemilosrdna prema svim izazovima na svom putu.

Ipak, Erdoganova vizija po ugledu na Selimovu je i ekskluzivna; politika koju Erdogan forsira je politika strongmena koja vodi u prvenstveno regionalne sukobe, potiskivanje verskih manjina i monopol nad globalnim ekonomskim resursima.

Pored Erdoganovih pokušaja da zaista uspostavi monopol nad rezervama prirodnog gasa oko Turske, takva agenda čita se i iz turskih intervencija u Libiji, Siriji, Jemenu, čak i Kirgistanu, kako se sada sumnja.

Ovakav “osmanlijski” program podrazumeva i progon – šiita, Kurda, intelektualaca, hrišćana, novinara, žena i levičara.

Dok su se svi drugi moderni turski vladari distancirali od nasleđa Osmanlija i islama kako bi se predstavili kao “zapadnjačka”, “sekularna” i “savremena” lica, Erdogan je prvi koji oživljava ovaj sentiment i koristi ga kao centralni deo svoje agende.

Kada je 29. oktobra 1923. Mustafa Kemal paša (Ataturk, u značenju “otac Turaka”) proglasio stvaranje republike, to je trebalo da bude nova nacionalna država posvećena suverenitetu narodne volje. Stara korumpirana autokratska osmanska imperija predvođena sultanom bila je mrtva. Ataturk je kao prvi predsednik Turske kreirao modernu naciju. Uveo je sveobuhvatne reforme u političkoj, socijalnoj, pravnoj, ekonomskoj i kulturnoj sferi.

Ipak, Erdogan sebe i svoje saradnike često vrlo tendenciozno naziva “unucima” Osmanlija, namerno preskačući tako čitav generaciju očeva republike.

1 KOMENTAR

  1. Ma on je jedna budala koja je upropastila Tursku,nemaju šta da jedu, meso nije videlo 50% nacije 10 godina,a on će da vraća osmansko carstvo, kako na jugu kažu, od tojega,nema ni mojega, inflacija ih razara,ekonomija katastrofa,ma daleko bilo,sami će izmedju sebe da zarate da bi preživeli.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime