Znameniti ljudi koji su pre pedeset, sto i više godina opisivali srpske zemlje, kao da su bili vidoviti. Njihove reči važe i danas, bilo da je reč o našim naravima, ili o mestu u vremenu i prostoru.
U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića, nego materijalne prepone. On je dobar “laktaš” – izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca.
Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar.
Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto “njegovo”. Iz te svoje tekovine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće “korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: “Ko je lud da se odvaja od punog čanka?”
Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.”
