Nema tih reči kojima bi devetočlana porodica Kostadinović iz banjalučkog naselja Šargovac mogla da zahvali plemenitom anonimnom donatoru iz Bad Homburga.
– Donacija od 200 evra stigla je u pravom trenutku, hvala velikom čoveku. Sve nam treba, i hrana i stvari za decu. Hvala mu do neba – kaže Slađana.
Ona kaže da je dobro što u svetu ima ljudi zlatnog srca koji ne zaboravljaju bolesne i siromašne u otadžbini.
Bolest i siromaštvo
Kostadinoviće pritiska mnogo briga i muka, prvenstveno zbog dvojice teško bolesnih sinova, vezanih za invalidska kolica.
– Njima treba stalna nega, a uz to školujemo četvoro đaka, a preživljavamo od onoga što suprug Duško (46) zaradi na dnevnim poslovima – priča ona.
Nad glavom im visi i preseljenje iz kuće u Šargovcu u kojoj su proveli više od 13 godina. To su, kaže Slađana, dobili kao privremeni dom, dok se vlasnik ne vrati iz inostranstva. On je došao i želi tu da nastavi život i više nema strpljenja, pa im je dao četiri meseca za iseljenje.
– Nama je dat drugi smeštaj u Kuljanima i koliko smo bili srećni što nećemo ostati na ulici, toliko smo se zabrinuli kada smo videli da su to samo “goli zidovi”, bez ikakvih uslova za život. Treba da se urade prozori, podovi, voda i struja, ali mi novca za to nemamo i možemo samo da se uzdamo u pomoć divnih ljudi koji su nam i do sada nesebično pomagali – kaže ona.
Svaki dinar im je neophodan, jer uz pet ćerki imaju dva sina bolesna od mišićne distrofije koji su se zahvaljujući našim čitaocima lečili u Italiji. Osim terapije za njih koja je skupa, školuju tri ćerke, a imaju i ćerkicu rođenu pre tri godine.
Gorka sudbina
– Stariji sin Stefan koji ima 15 godina i godinu mlađi Dario nisu dobro. Stariji je nepokretan već petu godinu, a i mlađi je pao u invalidska kolica. Oni su naša najveća tuga i briga, a bez novca smo – priča drhtavim glasom Slađana.
Sve bi, kaže, dala na ovom svetu da njeni dečaci budu zdravi.
– Sudbina je ovako htela i mi tu ne možemo više ništa da učinimo. Samo da molimo Boga da nauka napreduje i da omogući našim naslednicima da žive koliko-toliko lakše – priča brižna majka o deci koja su, kako kaže, njena najveća radost i spremna je da sve učini za njih.
Među ćerkama, najstarija Duška ima 26 godine i udala se, a druga je Teodora koja im mnogo pomaže oko Stefana i Darija, pa osnovke Sara i Anastasija i malena Maša.
Teodora bi, s obzirom na to da su joj braća bolesna, prema Slađaninim rečima, morala u Beograd na pregled gena, zbog njenog budućeg potomstva.
– Najstarija Duška je obavila takav pregled i sve je bilo u redu – kaže Slađana i na kraju razgovora još jednom zahvaljuje čitaocima “Vesti” koji su pre nekoliko godina njenim sinovima omogućili lečenje u Italiji.
– Nije lako moliti druge ljude za pomoć, imamo svoje dostojanstvo, ali život te natera na to. Cenimo sve što smo dosad dobili, jer znamo da su negde tamo naši ljudi u tuđini odvojili od svojih usta da bi dali našoj deci. To mogu samo ljudi zlatnog srca – iskreno govori Slađana.
Krči njive
Suprug Duško radi na građevini, ali i dodatno, kako kaže, u dnevnici nadniči, krči njive i sređuje dvorišta.
– Puno smo se istrošili oko polaska dece u školu i porasta troškova života, pa nam pomoć ovih divnih žena iz daleke Australije mnogo znači – priča ova žena koja se hrabro bori sa svim nedaćama.
Mamino zlato
Slađana nam je objasnila kako se odlučila i za sedmu trudnoću.
– Rodila sam moju Mašu, najmlađu ćerkicu, moje zlato, da bih sačuvala matične ćelije zbog dečaka, ako im u nekom trenutku budu potrebne za lečenje. Da pomognem mojim sinovima dok sam još sposobna da rađam – priča majka koja čini sve da olakša život bolesnih mladića.
Kontakt
Plemeniti čitaoci “Vesti” koji žele da pomognu Kostadinovićima mogu stupiti sa njima u kontakt putem telefona na broj: +387 66 977 644 i dogovoriti se o načinu slanja i kako da dostave pomoć. Na usluzi je, kao i uvek, naša redakcija.
