Gol Arsenalu će živeti 45 vekova

Ubrzo posle knjige novinara Aleksandra Apostolovskog i dokumentarni film u režiji Branke Bešević Gajić. Ovo su meseci u kojima bivaju na poseban način ovekovečeni lik i delo legendarnog asa Crvene zvezde Dušana Duleta Savića. Proslavljenog fudbalera čiji su ime, odnosno nadimak i prezime kao stvoreni za horsko skandiranje. Prvog na ovim prostorima kome se klicalo, a da nije – onaj kome se u to vreme, sedamdesetih, do Duleta jedino skandiralo na ovim prostorima.

U Londonu se, doduše, 6. decembra 1978. Saviću nije klicalo. U Londonu je bio muk. Baš kako kaže pokojni Nebojša Glogovac u kultnim „Munjama“, čijim insertom i počinje dokomentarac. Što bi rekli čuveni muzičari Sajmon i Garfankl, zvuk tišine je zaparao „Hajberi“ u 90. minutu revanš meča osmine finala Kupa UEFA. Tada je Savić efektnim poluvolejem izjednačio protiv Arsenala i tako prokrčio put crveno-belima ka istorijskom finalu, jer su u prvom duelu u Beogradu slavili 1:0. A, zapravo je Dušan „samo“ pretvorio san u javu, bukvalno onako kako ga je odsanjao noć pred utakmicu. Poslednji minut za 1:1! Neverovatno.

Samo da je to učinio u prebogatoj karijeri, bilo bi dovoljno i inspirativno za dokumentarac „Dule Savić, a u Londonu muk“. A postigao je mnogo više. Toliko da ga i današnji klinci zaustavljaju na ulici, kliču mu, traže da se slikaju sa njim… Bez sumnje će to dobiti novi zamah posle beogradske premijere filma 31. januara (20.00) u MTS dvorani. Slede, zatim, prve projekcije i u Novom Sadu (1. februar, Sinepleks arena) i Nišu (2. februar, Sine Grand) i redovna bioskopska distribucija ovog dela za koji je ste osnovna inspiracija bio čuveni pogodak. Dokumentarac, međutim, na dirljiv, emotivan način zaokružuje Savićevo fudbalsko delo, kroz priču od rodnog Uba do zvezda. Uz Dušana, brata blizanca Dragana i sina Vujadina, u filmu nadahnuto govore ljudi ne samo iz fudbala, već i iz drugih sfera javnog života. I zvezdaši i partizanovci: Vladimir Petrović Pižon, Boško Đurovski, Nenad Bjeković, Emir Kusturica, Petar – Peca Popović… Prava slika vremena kad se na terenu „ratovalo“, ali, po završetku meča, s tim istim rivalom odlazilo na piće, večeru.

Gol Arsenalu obeležio karijeru

Vidno uzbuđen, Savić je, posle novinarske projekcije, otvorio dušu:

– Zaista mi je bilo prijatno, treći put sam gledao film i svaki put mi je sve bolji. Hvala prijateljima, Branki i producentu Oliveru Paunoviću. Bilo je i drugih lepih golova, lepih – protiv Vest Bromviča, Herte, Bajerna, Dinama (Berlin), ali taj protiv Arsenala je obeležio moju karijeru, generaciju i Crvenu zvezdu. Njime smo obezbedili evropsko proleće, jedini smo to učinili u celoj zemlji pa je cela Jugoslavija bila okrenuta ka nama.

A uzbuđenje će se tek povećavati kako se bude približavao 31. januar.

– Čuvena dvorana koju generacije pamte kao Dom sindikata. Često sam ovde dolazio, gledao raznorazne filmove. I sad se tu prikazuje – film o meni. Još mi nije sve to jasno, ali valjda će mi biti na dan premijere, pa ću onda da sabiram utiske.

Istorijski pogodak, kaže, ne bi bio tako lep da mu nije prethodila duga akcija u kojoj fudbaleri Arsenala nisu pipnuli loptu!

– Ušao je u kolektivno pamćenje, a od njega je prošlo više od 45 godina. Živeće taj gol 45 vekova ako Bog da. Za razliku od današnjeg fudbala, gde se sve nešto igraju unazad, dosadno, mi smo morali da idemo napred, ka golu. Srećan sam, jer je film urađen tako da ostane zapis generacijama posle nas. Da bolje upoznaju – ne samo mene, već i ljude koji su govorili, klub i vreme, fudbal koji smo mi igrali. Pogotovo jer današnje generacije ne pamte ni ono što je bilo juče. Misle da sve počinje sa njima. Zato je dobro što postoji knjiga, kao i film o ljudima koji su udarili temelje šampionskoj Zvezdi. Svako od nas je deo, kamičak, u mozaiku nastajanja prvaka Evrope. Da nije bilo svih tih generacija od 1945. naovamo, ne bi ona bila toliko velika.

Skandiranje „Dule Savić“ je, seća se, počelo maja 1978:

– Vrhunac je bio, naravno, posle Arsenala, Vest Bromviča, Herte…

Poštujte učitelje

Savić savetuje mlade fudbalere da poštuju ljude koji su učinili nešto za njih u karijeri:

– Toga više ima u knjizi nego u filmu, ali recimo, priča o Ubu i Draganu Džajiću u dokumentarcu je pametnom čoveku dovoljna. Jedan savet, jedna rečenica može mnogo da vam znači u životu, a da taj koji vam je rekao nije toga ni svestan.

Konkretno…

– Kad sam došao na probu, trener je bio Miljenko Mihić. On je, međutim, tih dana bio odsutan zbog omladinske reprezentacije Jugoslavije, i mene je primio Toma Milićević. Mlad stručnjak, tek se vratio u klub. Zbog jednog detalja, to je bio moj udarac glavom koji je oborio golmana na travu i dao sam gol, on je prekinuo trening i rekao mi da sačekam. Potpisao sam neke kartone, nisam ni znao šta. To je bila registracija za Zvezdu. Sve se dešavalo za vreme epidemije velikih boginja, dve-tri nedelje nismo ni išli u školu. Mogao je da mi kaže „Dođi za pet, šest meseci“… Ja sigurno ne bih došao ni za pet-šest godina ponovo. Ta njegova pažnja meni je promenila život, nemam prava da zaboravim to. Ne samo da bih hvalio Tomu, nego da bih ovima koji dolaze iza nas poslao poruku da se i oni sete nekog svog učitelja. Što manje toga vidim, sve više pričam o ljudima kao što je Toma Milićević!

Ne žali što nije Zvezdina zvezda

Najlepše je u fudbalu, kaže, kad si igrač.

– Oni kreiraju rezultat. Lepo je biti predsednik kluba, direktor, blagajnik, navijač, ali bez svih njih fudbal može. Bez igrača i lopte – ne! Još nešto – kad prestanete da igrate, više ne možete da se vratite. U svakom drugom poslu možete. Odete i u rat, pa se vratite, ali kad prestanete da igrate – povratka nema. To je najlepši period u životu. Zato sam govorio i mom sinu i drugim klincima – živite fudbalski 24 sata i igrajte što duže. Ja da sam mogao da igram 100 godina, igrao bih. Jedva sam čekao da idem na stadion, da treniram.

A najbolji primer za to kako može da se voli sport i da se traje – svima nam je pred očima.

– Novak Đoković. Apsolutno je posvećen i zato je najveći na svetu svih vremena, ali neće moći da se vrati kad bude prekinuo. On to zna i zato će igrati, ako Bog da i zdravlje ga posluži, bar još dve godine.

Upitan da li žali što nije proglašen za Zvezdinu zvezdu, pričajući za „Vesti“, Dušan odsečno kaže:

– Ne. Postoji pet Zvezdinih zvezda, to je zakucano odavno. Dovoljno je što sam Dule Savić!

Tri nagrade za životno delo

Jedan od najemotivnijih detalja u filmu je kada Savić dobila nagradu za životno delo, na Zvezdin rođendan, 4. marta prošle godine. Pride, uručio mu je nerazdvojni prijatelj Vladimir Petrović Pižon. Stoga, nije čudo što su i suze potekle…

– Kad vam klub koji vam je druga kuća, ili deli prvo mesto sa sopstvenom, dodeli takvo priznanje dok sam još u formi da mogu da istrčim, da ga primim i da pričam, onda to ima drugu dimenziju i veći značaj. Obično se nagrade za životno delo dodeljuju jedno 20 dana pred „odlazak na službeni put“. Desilo se to dan posle pobede nad Partizanom kada smo potvrdili titulu.

Nije, međutim, samo Zvezda nagradila Duleta za životno delo. Još dva priznanja identičnog opisa dobio je zahvaljujući ovom filmu. Beše to na festivalu „Bdenje duše“ u Sremskim Karlovcima (gde su nagrađeni i rediteljka i producent), kao i na Festivalu sportskog filma na Zlatiboru. Samo ostvarenje je letos proglašen za najbolje dugometražno na Festivalu dokumentarnog filma u Budvi, a nagrađeno je i u Vrmdži.

Mik Džeger srpskog fudbala

Novinar i pisac knjige „Dule Savić“ Aleksandar Apostolovski je otkrio da je i njegovo delo trebalo da se zove kao film, ali je drugi deo naslova „a u Londonu muk“ ipak izbacio, smatrajući da je dovoljno ostaviti samo ime i prezime velikog fudbalera:

– Proveo sam na moje zadovoljstvo više od godinu dana sa Savićem da bi nastala ova knjiga. Njegov volej se i dalje izučava u sportskim školama i akademijama. Dule predstavlja fenomen popularnosti. Umesto da vremenom postane manje prisutan i padne u zaborav, kod njega se desilo suprotno. Sve je aktuelniji kako ide vreme. Dule Savić je Mik Džeger srpskog fudbala!

Režiseri – svi partizanovci

Rediteljka Branka Bešević Gajić ne krije da navija za Partizan. Uz osmeh kaže da je to pomoglo da neutralno pristupi filmu, uz dubok naklon svim Duletovim i Zvezdinim uspesima.

– Zamislite kakav bi to film tek bio da su ga radili zvezdaši, a ne partizanovci – nasmejao se Savić.

Zanimljivo, crno-bela kombinacija je u srcu i Srđanu Dragojeviću i Raši Radivoju Raši Andriću, rediteljima „Rana“ i pomenutih „Munja“ u kojima se, pominje, odnosno, pojavljuje Dule Savić.

– Jedino je kod mene „promašio“ – nije izdržao, a da se ne ubaci Apostolovski.

Blažin plus – oženio Ubljanku

Dule Savić je ovekovečen i u legendarnoj pesmi, prvom hitu Prljavog inspektora Blaže i Kljunova. Čuveni šoumen je često pričao o tome kako je upoznao Duleta devedesetih na Radio pingvinu, gde je tada imao emisiju.

– Pesma je tada već postojala – podseća Dule. – Kada sam došao da gostujem na „Pingvinu“, pitao sam ko je taj Blaža. On mi priđe sav radostan, a ja, kao da napravim štos, kažem mu „Je li ti“. Onda smo se zagrlili i upoznali, naravno. Kasnije je dobio kod mene veliki plus, oženio je devojku sa Uba. Napravio je dve pametne stvari – napisao pesmu o meni i oženio Ubljanku (smeh).

Igrači nemaju vremena da postanu idoli navijačima

Danas je drugo vreme, nema više idola navijača kakav je Dule bio. Sada, na primer, Kosta Nedeljković, tek što se „ispilio“, sa 18 godina ode u Aston Vilu…

– Mi smo morali ovde da ostajemo do 28. godine. Duže smo trajali ovde. Danas se odlazi posle godinu dana, dve. To je problem, kako da vas zapamte? Stalno se menjaju igrači, vi već ne znate tim od prošle godine, a ja znam tim Brazila iz 1970. ili Partizanov iz 66, kad je igrao finale Kupa šampiona. O Zvezdinim timovima da i ne pričam. Tada se i drugačije voleo fudbal nego danas.

„Pogurao“ mladog Zinedina Zidana

Savić je, kao igrač Kana, uticao da slavni Zinedin Zidan, tada 17-godišnjak, dobije šansu u prvom timu:

– On je iz Marseja došao kod nas u omladinsku školu. Isti je bio kao i danas, samo sa malo više kose. Sav nešto lenj, spor, ali je „motao“ loptu kao da ga je neko ovde kod nas pravio. Trener Žan Fernandez ga je ubacio da trenira sa nama. Videlo se da je talentovan, ali je bio povučen. Boro Primorac i ja smo, četiri kola pred kraj, rekli treneru „Daj, ubaci ovog malog 20 minuta, ništa nas ne košta. Ne možemo u Evropu, a ni da ispadnemo, u sredini tabele smo“. Imali smo najstariju ekipu, 29 godina i sedam meseci nam je bio prosek. I tu ubacite klinca od 17… Mi smo, međutim, insistirali, i on ga ubaci u poslednje četiri utakmice sa klupe. Sledeće sezone je već igrao standardno i posle su ga odmah prodali Bordou. Interesantno je, međutim, da je Zidan iz Marseja, a u Olimpiku ga nisu videli. Igrao je tamo za neki mali klub.