EPA/Cristian Hernandez
Protesti (Foto:Arhiva)

Šta god mislili o demonstracijama širom Balkana, one su toplomer koji pokazuje da u organizmu društva nešto nije u redu.

Serija protesta potresa prestonice balkanskih država i premda nijedan od njih nije toliko masovan da bi istinski privukao pažnju regionalne i svetske javnosti, iskustvo nas uči da stvari brzo i lako izmiču kontroli.

Građani su na ulicama Beograda, Banjaluke, Bukurešta, Podgorice, Tirane, Budimpešte i drugih gradova u manjoj meri. Maršira se iz različitih razloga. Na primer, u Budimpešti su na ulici čas studenti zbog gašenja Otvorenog univerziteta Džordža Soroša, pa onda akademici, jer se vlada meša u njihov rad, ili radnici zbog ozakonjenja „robovskog rada“.
Svakome je njegova muka najveća i premda su motivi različiti čak i unutar jedne zemlje, kao što je slučaj s Mađarskom, zajedničko svima je opšte nezadovoljstvo političkim elitama, koje su se otuđile od građana.

Bili u pravu ili ne, što je stvar političke ocene, protesti su poput toplomera – pokazuju da nešto u društvenom organizmu nije u redu. I vlasti su listom u problemu da artikulišu odgovor. Čas se služe taktikom ignorisanja, uvereni da će se sve „izduvati samo od sebe“, čas posežu za represijom i batinanjem, suzavcem i hapšenjima, pažljivo gledajući da ne prekardaše, pa da nasilna reakcija bude galvanizator nezadovoljstva.

Izraz „balkansko proleće“ je svakako aluzija na domino efekat arapskog građanskog ustanka iz 2011. godine s neverovatno teškim posledicama koje i danas traju. Negde se to završilo mirno i donelo kakvu-takvu demokratiju, poput Tunisa, a negde je preraslo u građanski rat, što svedoče slučajevi Sirije, Jemena i Libije. U najvećoj arapskoj zemlji Egiptu je demokratski proces prošao pun krug, od jednog vojnog diktatora, preko demokratski izabranog predsednika do vojnog udara i novog diktatora u uniformi.

Na Balkanu uvek tiho ključa, a sve demonstracije i političke prevrate u poslednjih 30 godina teško bi bilo pobrojati. I taman kad se političari, od kojih su mnogi na leđima demonstranata i došli na vlast, osete sigurnima, „desi im se narod“, kako je glasila krilatica antibirokratske revolucije u Crnoj Gori krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Ako je za utehu, nije talas demonstracija samo simptom nekog nereda u regionu.

U Beogradu je pre dve godine krenuo protest Žute patke, a u Parizu mesecima marširaju Žuti prsluci. Levičari i desničari se svako malo okupljaju u nemačkim gradovima, u Briselu se protestuje zbog klime, u Londonu zbog Bregzita, u Rimu zbog rasizma, u Beču zbog ksenofobije.
Demonstriralo se i u Moskvi zbog penzija, u Gdanjsku zbog ubistva liberalnog gradonačelnika, u Bratislavi zbog likvidacije novinara, ili u Barseloni za nezavisnost Katalonije, a u Madridu protiv. Spisak se ovde ne završava.

Ali, Balkan je bure baruta. Teško je hladne glave analizirati bilo koji primer u duboko podeljenim društvima i to iz prostog razloga jer svako zauzima neku od strana. Zanimljivo je kao panevropski fenomen to što mnoge proteste ne organizuju političke stranke. Neke im se priključuju, druge bi to da iskoriste za ličnu promociju ili dezavuisanje rivala, ali na binama često nema političkih vođa.

To pokazuje duboko razočaranje političarima, što je bez sumnje opasno za svaku od vlada, od Bukurešta do Tirana, ako se ograničimo na Balkan, jer čak i da vlasti žele da pruže ruku, ili otvore pregovore o rešenju nekog problema, pitanje je – a s kim da pregovaraju?

Od piljara do Gadafija

Arapsko proleće započelo je prvim protestima u Tunisu 17. decembra 2010. godine samospaljivanjem Muhameda Buzizija u znak protesta protiv policijske korupcije – jer više nije mogao da plaća reket za pijačnu tezgu.

Premda je to bio tragičan čin nesumnjivo očajnog mladića, malo ko je mogao da poveruje da će to prerasti u panarapski bunt protiv rigidnih i korumpiranih vlada, autokrata i poretka u kome su vladari sve veći, a građani sve sitniji.

Do jula 2011. godine, demonstracije su rezultirale obaranjem vlasti u Tunisu, Egiptu, Jemenu, Alžiru, Bahreinu, Siriji, Iraku i dok su se neki vladari mirno povukli, drugi su završili u egzilu ili zatvoru, a najgora sudbina je zadesila libijski vođa Muamera el Gadafija, koga su 26. aprila 2011. sunarodnici do smrti linčovali u njegovom rodnom Sirtu.

Izvor:

Ljubiša Ivanović - Vesti

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime