Jedan mali, izbledeli plišani meda i fotografija oca Mirka u formatu potrebnom za predratne lične karte. To su sve uspomene sestara Aleksandre (21) i Tanje (18) Stjelja rodom iz sela Zagrad kod Benkovca. Danas žive u Barajevu na domak Beograda, kod ujaka i ujne, koji se o njiak brinu kao o svojoj deci.
Njihova potresna, stravična izbeglička priča iz "Oluje", jedna je od 30 koje je Srbija uvrstila u dokaze kontra tužbe protiv Hrvatske za genocid.
Aleksandra je imala samo tri godine, a Tanja je još bila u stomaku majke Vedrane, kada su tog avgusta 1995. godine glavom bez obzira krenule sa još 200.000 drugih Srba iz Hrvatske ka Bosni.
Njihovu kolonu 7. avgusta je, kod Bosanskog Petrovca, na putu za Ključ, presrela avionska granata Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva.
U kasnijim izveštajima pilot tog aviona je napisao da je "akcija uspešno završena" te da je "neutralisan veliki broj oklopnih vozila srpske vojske".
Aleksandra i Tanja odlično znaju da to nije tačno jer je to bila kolona izbezumljenih ljudi koji bežali da spasu žive glave.
– Otac i deda su bili u automobilu, a stariji brat Savo i ja sa majkom i bakom u jednom šleperu ispred, koji nas povezao jer im je otac dao kantu benzina zauzvrat. I dalje mi se, kao da sanjam, javlja zvuk tog aviona kako nam se približava, onda eksploziju i na kraju stravični krici svuda oko mene – priča Aleksandra.
Otac Mirko i deda Branko su tada poginuli, kao još sedmoro drugih Srba, od čega je čak četvoro bilo dece.
– Ja sam pala od udara pala u nesvest, probudila sam se u bolnici zašivali su mi ruku i onda je baba ušla i vrištala je i rekla je još samo mu se ruka mrda, znala sam da je reč o mom tati, znala sam da je išao iza nas i on je izgoreo, a ona ga je uhvatila za ruku – seća se Aleksandra.
Ona je sa majkom u osmom mesecu trudnoće takođe povređena od gelera, ali su ipak uspele žive da se dokopaju Novog Sada. Majka Vedrana je poživela taman toliko da na svet donese Tanju.
– Ne, nikada nisam bila u Hrvatskoj. Aleksandra jeste prvi put otišla pre dve godine. Mislila je da to što stalno sanja kuću sa vinovom lozom neki "znak". Kada je otišla tamo shvatila je da su to sećanja – priča ova devojka koja uskoro završava Poljoprivrednu školu u Barajevu, a Aleksandra studira.
Žive u jednoj kućici na obodu Barajeva. I ne žale se. Aleksandra dodaje da je većina zajedničkih prijatelja tek posle priloga na RTS shvatila kakvu su tragičnu sudbinu doživele.
– Ni sestra ni ja nikome nismo pričale. Jednostavno, ne želimo da nas bilo ko sažaljeva – objašnjava starija sestra.
Obe priznaju da ne prate pomno događanja pred Međunarodnim sudom pravde, ali veruju da istina kad-tad mora da pobedi.
– Ne znam kako će se to suđenje završiti, ali bih volela da neko odgovara za ono što se dogodilo i mojoj, ali i na stotinama hiljada drugih porodica Srba iz Hrvatske – kažu na kraju razgovora sestre Stjelja.
|
Dečje svedočenje Mirko i Branko Stjelja sve do 2002. godine su vođeni kao nestali, a zahvaljujući Aleksandrinom "svedočenju" da je kolonu napao avion, locirano je mesto gde su bili sahranjeni. Te 2002. njihovi ostaci su eshumirani i preseljeni na groblje u Barajevu.
Štrbac: Ubistvo s predumišljajem Direktor "Veritasa" Savo Štrbac kaže da je tragedija ovih sestrara uvrštena u kontratužbu Srbije kako bi se opisala "hrvatska sistematičnost" u etničkom čišćenju.
Još nas strah ne napušta Aleksandra i Tanja ne kriju ogromnu zahvalnost ujaku i ujni koji su ih izveli na pravi put. Ujna, Natalija Tintor (49) uz gorak osmeh komentariše da je i sama doživela izbegličku sudbinu, ali da joj je najtužnije od svega to što izbegli Srbi i danas imaju strah da obiđu grobove predaka. |
