Vesti
Cvetko i Vera Vuletaš

Dobar provod u srpskim kafanama u Sidneju sedamdesetih godina prošlog veka nije se mogao zamisliti bez tradicionalnog melosa.

A kada je reč o pravoj narodnoj muzici, Cvetko Vuletaš je bio jedan od onih koji su sa harmonikom u rukama znali svakoga da pogode “u žicu“.

Cvetko je odrastao i školovao se u Banatu. Po dolasku u Australiju godinama je svirao po našim kafanama, klubovima i crkvenim zabavama u Sidneju.

Danas sa suprugom Verom živi u Penritu, na krajnjem severu Sidneja. Harmoniku i dalje svira iz zadovoljstva.

Razgovarali smo o njegovom životnom putu, radu i muzici kojoj je ostao veran kroz život.

Nastup u sali crkve Sveti Nikola u Blektaunu

Kada ste i kako napustili bivšu Jugoslaviju?

– Prebegao sam preko granice polovinom septembra 1966, pored žive straže, pored naoružanih vojnika s psima. Kada sam stigao u Austriju, prijavio sam se policiji i oni su me otpremili u emigrantski logor Trajskirhen u blizini  Beča. To je nekada bio dvorac Marije Terezije. I danas se tamo primaju emigranti koji dolaze iz raznih delova sveta.

Čega se još sećate?

– Dvorac je mogao da primi 12.000 emigranata i potrebne činovnike i policiju koja je tu radila. Koga god je policija dovodila u logor bez identifikacionog dokumenta, zaključavala ga je na zadnjem spratu, u sobu koju su emigranti nazivali “šok soba“. Kada se proveri identitet, išlo se sprat niže koji smo mi zvali karantin i bio je pod ključem. Austrijska policija je proveravala sve podatke sa jugoslovenskom policijom, kako bi saznali da li je počinjeno neko krivično delo. Ako je bilo krivično delo u pitanju, odmah bi takvog pojedinca vraćali nazad. Oni koji ostanu, svako jutro bi gledali na tablu ko će ići na najniži sprat gde se dobije austrijska isprava s pravom kretanja po Austriji i pravom traženja posla. Zaposlio sam se u Beču u pekari. Tu je bilo divota raditi. U stvari, još tada sve su radile mašine, mešale hleb i odsecale određenu veličinu.

U tom kampu ste upoznali i suprugu Veru?

– Vera je išla kod brata koji je živeo u australijskoj državi Viktorija, na farmi duvana. Umesto da idem u Ameriku, kako sam planirao, odlučili smo da zajedno idemo u Australiju jer nam je to nekako bilo sigurnije i privlačnije.

Kako je izgledalo to putovanje?

– Kad je došlo vreme da krenemo za Australiju, ukrcali smo se u jedan stari avion s četiri propelera koji je unutra imao drvene klupe kao u našim vozovima. Bez pojaseva! Putovali smo tri dana i dve noći do Sidneja. U nekoliko navrata smo sletali, kako bi se dopunilo gorivo u avionu. Nije to bilo ugodno putovanje kao danas, a bilo je i mnogo, mnogo duže. Ali, bili smo mladi pa smo sve sa lakoćom izdržali.

Kako je izgledao početak u Australiji?

– Iz Sidneja sam otišao u Bonegila kamp u Viktoriji gde je bila i Vera. Nešto kasnije zajedno smo se vratili u Sidnej. Posle sam otišao u Vulongong i počeo da radim u železari. Jednog dana ispala je tuča zbog politike i tada dobijem otkaz. Posle toga tamo više nisam mogao da dobijem posao. Srećom, uskoro smo oboje počeli da radimo u fabrici keksa Vestons. Zaradili smo nešta para i odlučili smo da kupimo harmoniku dugmetaru. Naručili smo je iz Italije, jer se u Australiji u to vreme nije mogla kupiti.

Kada ste dobili harmoniku počela je vaša muzička karijera u Australiji?

– Počeo sam da sviram u tada jedinoj jugoslovenskoj kafani “Šumadija“ u Sidneju. Ubrzo se otvorilo još desetak naših kafana i sve su bile pune. Moja generacija, koja je u Australiju stigla od 1960. do 1975. bila je prva ekonomska emigracija. Nismo dobro primljeni od emigranata koji su došli posle Drugog svetskog rata. Ipak, moralo se raditi jer tada, sve do dolaska Gofa Vitlama na vlast, nije bilo nikakvog socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Vitlam je mnogo pomogao radnicima, za šta svi treba da mu budemo veoma zahvalni. Bio je veliki državnik.

Radili ste i po drugim kafanama i klubovima.

– Svirao sam u kafanama od 1971. do 1977. i zbog zdravstvenih razloga sam napustio Njutaun i kafane i došao u Penrit s familijom. Kad sam završio sa kafanama, radio sam po zabavama u našem klubu, Srpskoj narodnoj odbrani u Grenvilu, zatim na crkvenim piknicima koje su organizovale crkvene uprave i svuda gde smo bili pozvani.

Šta mislite o današnjoj muzici?

– Nekada su u Srbiji i Jugoslaviji bile veoma popularne tradicionalne pesme. Mnogo toga se promenilo na estradi, kako ovde, tako i u otadžbini. Najlepše pesme su sa područja Vranja, Kosova i Metohije, Vojvodine… Mnogo sam ogorčen, kao i drugi stari muzičari, zbog toga šta se svira i peva danas. Prihvaćeni su arapski ritmovi. Tu nema naše melodije. Naši muzičari su prihvatili i sintisajzere, a to je samo uključivanje mašine. Danas je jedna osoba ceo orkestar. Izgubila se duša naše muzike. I omladina ne zna za drugo i to sve je prihvatila kao svoje. Verujem da će takvoj muzici doći kraj i da će ljudi ponovo da se vrate pravoj muzici kada idu da se provesele.

Da li ima muzičara koji pokušavaju da održe tradicionalnu muziku?

– Postoji grupa muzičara koji vode velike orkestre kao što su Branimir Đokić, Ljubiša Pavković i Siniša Vizantijević, koji pokušavaju da održe tu našu predivnu tradicionalnu muziku. Hitovi brzo prolaze i malo ko ih se danas i seća, a ova naša tradicionalna muzika se i danas svira i peva i ostaće tako zauvek.

Šta biste preporučili mladim muzičarima i pevačima?

– Prvo, treba da shvate odakle su, da znaju da naš narod ima svoju muziku i svoju tradiciju i njihov zadatak je da to bogato nasleđe održe. Ta muzika je cenjena ne samo na Balkanu, nego i u svetu pa i ovde u Australiji. U drugim državama, na primer u Austriji i Nemačkoj, imaju svoje škole i fakultete gde se uči njihova lokalna muzika. Tako treba da je i kod nas. Kada čovek izgubi svoj jezik, svoju muziku, tradiciju i kulturu, tada postaje usamljen i otuđen – s jasnom porukom završava razgovor Cvetko Vuletaš.

Vuletaš i naš poznati harmonikaš Jovica Petković
Vuletaš sa svojim orkestrom u Dunav kafani

Unučiće uče ćirilicu

Da li ste zadovoljni vašim životom u Australiji?

– Najvažnije je da čovek ima sređen porodični život. Vera i ja smo 53 godine zajedno. Imamo dva sina i četvoro unučadi. Unučad su nam najveći dar od Boga. Učimo ih azbuku, ćirilicu i srpski jezik. Oni su naš život.

Emigrantima je danas lakše

Nije vam bilo lako da započnete novi život ovde. Da li su današnji emigranti u prednosti?

– Svakako da jesu. I ova generacija koja je došla posle ovog poslednjeg rata dobila je svaku pomoć od države i bila zbrinuta. Ni toj generaciji nije bilo lako, ali je nama bilo mnogo teže da započnemo novi život. Jedina prednost za nas bila je ta što je u to vreme posla bilo na pretek.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here