pixabay.com

U početku su funkciju novca vršili retki predmeti koji su takav status dobili zahvaljujući tome što ih je bilo teško nabaviti ili su njihove količine prirodno bile ograničene (minerali, školjke, zubi, perje egzotičnih ptica). Neki predmeti su korišćeni kao novac i zahvaljujući svom „magijskom“ značenju. Ovakav „novac“ zadržao se među plemenima na pojedinim ostrvima Polinezije čak do druge polovine 20. veka.

Plemeniti metali (zlato, srebro) kao i bakar, koristili su se u Egiptu i Maloj Aziji za plaćanje robe i usluga još u 7. veku p.n.e. Po Herodotu, Lidijci su izumeli kovani novac, koga su kovali od legure zlata i srebra. Ovaj novac bio je vredan, trajan i lako se prenosio, a što je takođe bilo veoma važno, nije postojala mogućnost da mu se vrednost umanji usled oštećenja koja su bila moguća sa robama. Do rimskog doba novac se kovao u pomenuta tri metala, a vrednost im je zavisila od relativne dostupnosti metala.

Prvi kovani novac izrađivali su Liđani, koji su živeli u Maloj Aziji. Oni su u sedmom veku pre nove ere počeli da kuju metalne novčiće iste težine i oblika i njima su trgovali. Liđani su se prvi setili da na neki način obeleže novčiće i da označe njihov kvalitet i težinu, a kasnije su drugi narodi ovo otkriće preuzeli, pa je novac počeo da se koristi u više zemalja sveta. U srednjem veku, osim metalnog novca, u opticaj su ušle i priznanice – pismena obećanja da će se donosiocu isplatiti gotov novac. Veoma brzo postale su popularne, pa su banke, a kasnije i vlade država, počele da izdaju ovakva papirna „obećanja“ da će onome ko ih donese biti isplaćena određena suma novca. Iz ovih priznanica kasnije su nastale i prve papirne novčanice.

Koncept papirnog novca bio je nov, većina zemalja nije imala zakone koji bi regulisali ko sve može štampati novac. Zakoni o kažnjavanju falsifikovanja kovanog novca uskoro su prošireni i na zabranu falsifikovanja papirnog novca, ali postojao je mali broj zemalja koje uopšte nisu imale taj zakon.

Uskoro cele države, gradovi, banke, razne institucije pa čak i pojedinci – gotovo svako sa pristupom štamparije – počinje izradu novčanica. Jedina prepreka širenju izrade i upotrebe ovakvih novčanica bila je svest običnih građana. Pod takvim okolnostima, nominalna vrednost mnogih novčanica je postala skoro besmislena. Neke novčanice nisu prihvaćene uopšte, postale su bezvredne. Druge su prihvaćene samo uz diskont od nominalne vrednosti – što je ponekad bilo 10 odsto ili manje.

Štampanje novca i graviranje nije bilo dobro razvijeno pri izradi prvih novčanica u Evropi. Do 1820. godine većina novčanica je izrađena na grub, sirov način, bilo ih je lako falsifikovati. Neke prvobitne novčanice su toliko često falsifikovane da ih se u prometu pojavilo više nego originalnih. Sa sticanjem poverenja javnosti u papirni novac, dizajn novčanica je postao sofisticiraniji.

Australijska tehnologija

Australija je 1988. godine izdala prvu „Polimer“ tj. „plastičnu“ novčanicu. Ne samo da ove novčanice imaju duži životni vek od papirnih novčanica, one su i dokazale da je gotovo nemoguće da se falsifikuju, bez skupe i specijalne opreme. U ovom trenutku otprilike 35 zemalja sada koriste australijsku tehnologiju za neke ili za sve svoje novčanice.

Desetodinarka iz 1929.

Novčanica od 10 dinara koja nosi datum 1. decembar 1929. bila je prva novčanica štampana u Zavodu za izradu novčanica Kraljevine Jugoslavije, koji je 1930. započeo proizvodnju papirnog novca.