Napadač Milana Zlatan Ibrahimović dao je jedan opširan intervju za “Korijere dela Sera” u kom je više govorio o nekim stvarima iz privatnog života više nego o fudbalu!
Ibrahimović je govorio o Jugoslaviji i ratu, ali i smrti brata koji mu je umro na rukama.
– Moj otac je jako patio zbog rata u Jugoslaviji. Svakog dana dobijao je vesti o tome kako je neko koga on zna poginuo. Pomagao je izbeglicama. Mene je uvek pokušava da zaštiti od svega toga. Kad mu je umrla sestra u Švedskoj, nije mi dao da idem na njenu sahranu. Ali kad je umro moj brat Sapko od leukemije, otišao sam. Brat me očekivao, izdahnuo je preda mnom. Pokopali smo ga po muslimanskim običajima. Otac nije pustio ni suzu. Sutradan je otišao na groblje i plakao od jutra do večeri. Sam – rekao je Ibrahimović koji je priznao da ne veruje u Boga:
– Ne verujem u Boga. Samo u sebe. Tako sam naučio mržnju prema sebi pretvoriti u oružje. Kao dete bio sam težak, problematičan. Čim sam se rodio, babica me ispustila sa metar visine. Ceo život je bio težak. U školi sam bio drugačiji; drugi su bili plavi, sa svetlim očima i normalnim nosevima. Ja sam bio taman, sa velikim nosom. Govorio sam drugačije od njih, kretao se na drugačiji način. Roditelji mojih školskih drugara potpisivali su peticiju da me izbace iz razreda. Uvek me pratila mržnja. I na početku sam reagovao loše. Izolovao sam se. Kasnije sam naučio kako da patnju i mržnju pretvorim u snagu.
Na pitanje da li se oseća kao Šveđanin, Ibra je rekao:
– Ja sam Šveđanin, ali i mešanac. Majka mi je Hrvatica, katolkinja, a otac iz BiH i musliman, a iako sam najveći deo karijere proveo u Italiji, najranija sećanja vezana su mi za Jugoslaviju. Vodili su me tamo, autom i vozom. Još je bio komunizam. Drugi svet.
– Na terenu nikada ne pričam švedski, to je previše ljubazan jezik, a tamo vam trebaju gadosti. Tako da pričam na slovenskom, ponekad na engleskom i italijanskom. Ali u porodici radimo švedske stvari.
