Miroljub Radivojević

U godinama na početku 19. veka, negde u period kada se u Šumadiji kuvao Prvi srpski ustanak, Leskovac se suočavao sa brojnim problemima.

Turski zulum je bio nepodnošljiv, nesigurnosti je bilo na svakom koraku, život beše oskudan, a sutrašnjica neizvesna. Pored pretnje po elementarnu egzistenciju, koja je bila deo svakodnevice, negde iza kulisa se nametala jedna potreba: zarad očuvanja srpstva i tradicije, ali i duhovnog zdravlja, varoši je potrebna crkva.

Religiozni ljudi, kao i oni kojima je bila potrebna nepresušna nada i uteha u tim sumornim vremenima, u potrazi sa spokojem vere, morali su da idu u okolne hramove, van ondašnje kasabe. Da bi izbegli sudbinu nekih svojih sugrađana, Leskovčani su odlučili da u Stambol pošalju delegaciju, kako bi dobili ferman od sultana i Porte, da bi na taj način “legalno” pristupili izgradnji. Odobrenje su dobili, novčana sredstva su obezbeđena, lokacija je određena, majstori iz stare Srbije su počeli da pristižu, a celokupnom projektu bi podršku dao i knez leskovačke nahije Marko Stojanović.

Međutim, kako to obično biva u svim pričama vrednim pomena, tako i u ovoj, dolazi do obrta. I pored zvanične potvrde Porte, lokalni Turci su se pobunili, preteći “da je Stambol daleko, te da neće dozvoliti da se stvara kaurska bogomolja”. Rešeni da tu svoju želju isteraju do kraja, ali ne i da idu “glavom kroz zid”, Leskovčani su smislili način. Otpočeli su izgradnju goleme, niske i četvrtaste zgrade sa odžakom na krovu. Znali su da će Turci da posumnjaju, zbog toga su smislili sledeći scenario: prave kuću u kojoj će stanovati varoški pop, a ne bogomolju, zgrada je prostrana jer tu treba da stane veliki broj ljudi koje će čovek od vere učiti poslušnosti i umerenosti, a odžak i ognjište predstavljaju varku, jer nije običaj da se na crkvu postavlja dimnjak.

Isprva sumnjičavi, varoški Turci su prihvatili ovo opravdanje. Crkva je građena od 1803. do 1812. godine, a temeljno renoviranje je doživela 1839. godine. Odžak, po kome je i dobila ime, urušio se 1963.godine, a u godinama nakon toga je postojala težnja da se celokupan objekat sruši, te da se na tom mestu podigne betonski krst, u znak sećanja na ono što se tu nalazilo.

Na sreću po ovu relikviju i kulturno bogatstvo grada, odluka nije sprovedena u delo, pa Odžaklija nastavlja da pripoveda svoju priču i posle dvesta godina postojanja, pružajući veru u bolje sutra novim generacijama Leskovčana, potomcima onih domišljatih ljudi koji su znali da se bore za svoju stvar još u tim davnim danima novih početaka.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime