Obaveštajni rad je tokom istorije menjao svoje pojavne oblike, prilagođavajući se političkim, ekonomskim, ali i drugim okolnostima koje su pratile razvoj države. U slučaju Srbije, on je prošao dug put od improvizovanih aktivnosti prvobitnih špijuna koji su podatke prikupljali za potrebe članova dinastije Nemanjića u srednjem veku, do današnjeg bezbednosno-obaveštajnog sistema Srbije, koji prepoznaje postojanje jedne civilne (Bezbednosno-informativna agencija) i dve vojne obaveštajno-bezbednosne službe (Vojno-obaveštajna i Vojno-bezbednosna agencija).
Nakon viševekovnog ropstva pod Turcima, početkom 19. veka, sazreli su uslovi da Srbi otpočnu borbu za oslobođenje i formiranje vlastite države. Otprilike u doba kada počinje savremena istorija Srbije, formiranjem institucija neophodnih za funkcionisanje ustaničke države, dolazi i do aktivnijeg i sistematičnijeg obaveštajnog i bezbednosnog rada, što će posle određenog vremenskog perioda dovesti do formiranja prvih specijalizovanih službi koje će se baviti tim poslovima.
Prvim srpskim ustankom, otpočela je ustanička borba za oslobođenje od turske vlasti. Ovaj period karakteriše, pored ostalih procesa, i intenzivna i raznovrsna obaveštajno-izviđačka, kontraobaveštajna i protivsubverzivna dejstva srpskih ustanika – aktivnosti koje su, naravno, u to vreme bile poznate pod drugačijim nazivima, ali koje mogu biti slične savremenom značenju ovih termina.
Napadi na čadore
Vođe ustanika su prilikom priprema za napad na turske vojnike, čadore i pozicije, postupali oprezno i smišljeno, koristeći podatke do kojih su došli za to određeni pojedinci. Nastojali su da posredstvom špijuna, osmatranjem i izviđanjem prikupe pouzdane informacije o neprijatelju, koje su umešno koristili za grupisanje ustaničkih jedinica i izvođenje napada. Istovetan postupak primenjivali su prilikom izvođenja odbrambenih dejstava radi onemogućavanja neprijatelja da prodre na oslobođenu teritoriju.
Održavanje poretka ustaničke vlasti sastojalo se u sprečavanju napada na organe vlasti, fizičkom zaštitom Praviteljstvujuščeg sovjeta, Karađorđa i drugih istaknutih glavešina, kao i u smirivanju unutrašnjih buna i nemira. Suzbijanje špijunaže u korist Turske i drugih zemalja predstavljalo je daleko veći izazov za vojne i policijske organe ustaničke države. Na meti ustaničkih vlasti bili su ubačeni turski špijuni i Srbi koji su Turcima dostavljali informacije.
Ubačeni elementi
Postojanje mogućnosti da iz zemlje “cure informacije”, bila je jedan od važnih razloga da Praviteljstvujušči sovjet 1808. godine izda naredbu da se iz Beograda i drugih varoši u Srbiji proteraju sva lica koja bi mogla da se bave špijunažom u korist neprijatelja. Nastavak aktivnosti u pravcu zaštite planova ustanika bio je i kroz prema dekretu iz 1809. godine, kada je ondašnjim, za to odabranim pojedincima sugerisano da paze na “hajduke i špijune”.
Takođe, Sovjet je 1810. godine izdao naredbu da se prepiska iz Srbije vodi isključivo na srpskom jeziku i da se pregleda pre predaje “na skelu”, odnosno, pre nego što se preko reka, uputi u neke od drugih zemalja, a naročito, u Tursku.
O naporima da se izađe na kraj sa špijunima, govori i član 24 Karađorđevog Zakonika, u kome stoji: “Koji bi se Srbin ufatio i osvedočio da tajno vodi razgovor sa Turcima i prijateljstvo, to jest špijunluk, da Turcima dokazuje i rod svoje izdae, tai da se kaštigue da mu se prebiju obe noge na dva mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo i da se ne skine dok kost trae.” Ipak, istorija je pokazala da ni sve aktivnosti koje su sprovođene u cilju zaštite planova ustanika nisu dale valjan rezultat, te da je Prvi srpski ustanak bio osuđen na propast.
Policajmajstor
Prvi dokument iz doba Prvog ustanka za koji se može reći da je uticao na razvoj civilnih obaveštajno-bezbednosnih aktivnosti bio je “Načertanije ustrojstva policajne vlasti u Beogradu i po tom pročim mjestima Otečestva”, od 8. marta 1811. godine. U ovom dokumentu se prvi put razdvajaju poslovi policije i poslovi vojske, a uspostavlja se i funkcija “načelnika policije” – policajmajstora, koji je bio odgovoran Popečiteljstvu vnutrenih dela, a njemu su bili podređeni “liktori” – pomoćnici za unutrašnju, spoljašnju i poverljivu službu.
Prvi popečitelj (ministar) unutrašnjih dela, bio je Jakov Nenadović. Samo stvaranje Popečiteljstva vnutrenih dela unutar Sovjeta, znači i prekretnicu u razvoju bezbednosne i obaveštajne funkcije u Srbiji, kao i organa kreiranih za njihovo sprovođenje.
Poslovi ovog tela, podrazumevali su zaštitu ljudi i njihove imovine, prikupljanje poreza, kontrolu puteva i prelaza, zaštitu javnog reda i mira, ali i suzbijanje špijunluka i hajdučije. Na taj način, stvoreni su temelji dalje institucionalizacije obaveštajnog rada u Srba, koja je usledila nešto kasnije u 19. veku.
Preka narav Karađorđa
Đorđe Petrović, koga su Turci zvali Karađorđe, jedna je od najznačajnijih ličnosti srpske istorije. Kao vođa Prvog srpskog ustanka, otpočeo je proces oslobodilačke borbe protiv Osmanlija. Karađorđe je poznat kako po svojim vojničkim veštinama, tako i po svojoj prekoj naravi, zbog koje su ga se ljudi plašili. Rodonačelnik je dinastije Karađorđevića, koja je imala ogroman značaj za istoriju Srbije.
