Nova studija je otkrila da tri vrste ajkula koje žive na velikim morskim dubinama imaju osobinu bioluminiscencije. Jedna od njih je za sada najveći poznati svetleći kičmenjak.
Istraživači koji proučavaju ajkule u blizini istočne obale Novog Zelanda došli su do značajnog otkrića. U novoj studiji objavljenoj u časopisu Frontiers in Marine Science, naučnici su predstavili tri nove vrste ajkula koje žive na velikim dubinama kod kojih je primećena bioluminiscencija. Ove vrste emituju plavo–zelenkasto svetlo uz pomoć specijalizovanih ćelija u svojoj koži.
Dalatias licha, koja može dostići dužinu od skoro 1,8 metara, najveći je do sada poznati bioluminiscentni kičmenjak. Dalatias licha živi i u Jadranu i u regionu je poznata kao morski pas mrkalj. Džinovska lignja, koja dostiže mnogo veće dimenzije, takođe ima osobinu emitovanja svetlosti.
– Do sada smo dokumentovali prisustvo bioluminiscencije kod desetak vrsta ajkula. Ovo otkriće je od velikog značaja za praćenje ovog fenomena kod različitih morskih vrsta – navodi Žerom Majfe sa Katoličkog univerziteta u Luvenu u Belgiji.
Novo istraživanje obuhvatilo je po nekoliko primeraka Dalatias licha-e, Lucifer ajkule (Etmopterus lucifer) i vrste Etmopterus granulosus koje nastanjuju okeansku “zonu sumraka”, oblast na dubinama od 200 do 1000 metara do koje svetlost slabo dopire. Nijedna od ovih vrsta nije ugrožena, ali se o njima veoma malo zna.
Majfe i njegov tim su u januaru 2020. godine proveli mesec dana posvećeni istraživanju. Nakon što bi ulovili primerak željene vrste, stavili bi ga u tank sa morskom vodom i odneli u mračnu prostoriju. Od onih ribe koje su pokazale znake bioluminiscencije uzeli su uzorke kože za analizu.
Većina bioluminiscentnih organizama, uključujući i svice, ima specijalizovane ćelije ili organe koji sadrže određeno hemijsko jedinjenje, najčešće luciferin, koje u reakciji sa kiseonikom proizvodi svetlost. Sa druge strane, riba udičarka (Lophiiformes) svoj sjaj dobija od kolonija bioluminiscentnih bakterije koje žive na njenom telu.
Bioluminiscentne ajkule emituju svetlost putem specijalizovanih ćelija svoje kože koje se nazivaju fotocite. Ipak, dugo je bila nepoznanica na koji način ta svetlost nastaje. Kada su istraživači analizirali uzorke kože, nisu pronašli tragove luciferina ili luminiscentnih bakterija. Utvrdili su da ove vrste kontrolišu emisiju svetlosti uz pomoć hormona. Melatonin, hormon koji kod sisara reguliše san, odgovoran je za stvaranje svetlosti u fotocitama.
Na velikim morskim dubinama, sposobnost stvaranja svetla može biti velika prednost pri kamuflaži, privlačenju plena ili zastrašivanju predatora. Naučnici pretpostavljaju da su tri četvrtine ovih vrsta bioluminiscentne.
U okeanskoj “zoni sumraka”, koja prima minimum sunčevih zraka, luminiscentne životinje se mogu sakriti od predatora koji vrebaju odozdo koristeći trik kontra-osvetljenja. Kod sve tri proučavane vrste ajkula uočena je veća koncentracija fotocita na donjem delu tela. Kod Dalatias licha-e fotocite su prisutne i na leđnom peraju, a Majfe smatra da im to svetlo olakšava međusobnu komunikaciju.
Naučnici nisu iznenađeni ovim otkrićem jer pretpostavljaju da je bar 10 procenata od 540 poznatih vrsta ajkula bioluminiscentno. Ipak, otkriće je veoma značajno i podseća nas da još mnogo toga tek treba da otkrijemo o velikim okeanskim i morskim dubinama i njihovim stanovnicima.
