Kraj septembra protekao je u znaku učvršćivanja već čvrstog prijateljstva. U Ajzenštadu, nedaleko od Beča, austrijske prestonice, druženje dopisnice portala Vesti online sa Josipom Komerički, njenim suprugom Jozefom i njegovom porodicom stavilo je zlatni žig na čudesno prijateljstvo, koje je započelo kao poslovni kontakt, a preraslo u duboko poštovanje.
Josipa je svoju rodnu Banjaluku napustila prvih godina devedesetih, kada je rat harao prostorima nekadašnje zajedničke domovine, i otisnula se u svet za boljim i sigurnijim životom. Josipu sam upoznala 2022. godine kad sam joj prevodila u Gradskoj bolnici San Bortolo u Vićenci. Ponekad, osim profesionalnosti, treba pružiti i humanost i reči utehe ljudima kojima prevodim. Prevodilaštvom se bavim tri decenije i nije uvek lepo i prijatno to što čujem i što treba da izgovorim.
Nikad neću zaboraviti situaciju kad je trebalo da prevedem roditeljima da njihovom čedu, sinu jedinicu, nema leka. Suze su mi potekle pre nego što sam izustila prvu reč. Ništa vedrije nije bilo ni u slučaju sa Josipom, čija je sestra bila skoro na samrti u vićentinskoj bolnici. Tako sam upoznala Josipu, u tužnim okolnostima. Posle završetka poslovnog odnosa, nije prekinut kontakt, već se pretvorio u nešto jače, u prijateljstvo.
Za mene je prijateljstvo religija, nešto u šta čvrsto i nepokolebljivo verujem, a to je ljubav prema ljudskom biću. Josipa je širom otvorila vrata svog toplog doma, meni i mom suprugu Damiru, i ugostila onako kako se samo najbliži dočekuju. Njeno gostoprimstvo nam je ugrejalo dušu tih prohladnih jesenjih dana. Pokazala nam je grad i okolinu tog prelepog gradića nedaleko od Beča. Ona je jedna od junakinja – protagonista iz moje druge knjige od trilogije sa publicistikom, novinskim tekstovima iz “Vesti”. Četiri dana je bilo malo da se vide sve atrakcije i zanimljivosti Ajnštada. Ono što nas je, zaista, fasciniralo je bio dvorac Esterhazi mađarske velikaške porodice, poreklom iz plemena Salomon iz srednjeg veka.
Doček u Purbahu
Najviše me je oduševio doček u Purbahu, malom austrijskom selu, na subotnjoj fešti u susret Birfestu, gde su nas svi pozdravljali i čašćavali pivom i tradicionalnim kobasicama. Lep i topao prijem uz duvački orkestar koji je svakom notom čaroliju prijateljstva učinio još čarobnijom. Josipina svekrva, graciozna gospođa, Maria Karner i ljubazni svekar, Jozef Karner, poželeli su nam divnu i srdačnu dobrodošlicu i primili nas u njihov dom, gde smo, uz pomoć engleskog i skromnog poznavanja nemačkog jezika, pokušali da sami ćaskamo, uz povremenu Josipinu intervenciju, mala jezička hitna pomoć, što bi rekli Italijani. Sad je ona bila moj prevodilac, zamenile smo uloge. Meni, profesionalnom prevodiocu, bio je potreban prevodilac. Bila mi je čudna ta okolnost, ali potreba ne bira mesto i vreme.
Grad roda
Posetili smo i Rust, grad roda, ali su se već spremale za put u toplije krajeve, pa ih nije bilo u velikom broju. Prepoznatljiv je i značajan po tome što je to gradić u kome se snimaju austrijske serije i filmovi. Ima se osećaj da je tu vreme stalo i da se iza svakog ćoška krije neki zalutali namernik iz srednjeg veka koji topi vekove. Josipa i ja smo popile kafu u jednom od najstarijih kafića u tom gradiću, u kome je taj napitak imao ukus prohujalog vremena i sve je mirisalo na prošlost. Svaki kamen je šaputao svoju tajnu i mamio naše radoznale poglede. Ljudi su ljubazno klimali glavom u znak pozdrava.
Tezga poverenja
Tezga poverenja, tako zovu taj sistem prodaje, je nešto što me je iznenadilo. Seljaci iznose na prodaju ispred svojih kuća svoje proizvode, sezonsko povrće i voće; stave vagu i kasicu u koju se ubacuje novac i ko želi da kupi sam se posluži, izvaga i novac ubaci u kasicu. Pred polazak Josipina svekrva Maria donela je punu korpu grožđa iz porodičnog vinograda da ponesemo u Italiju; taj divni gest nas je raznežio i potvrdio da prijateljstvo ne poznaje granice, govori jezik ljubavi bez ikakvih primesa predrasuda.
