Pas može da deluje kao da razume sve što mu govorimo, naročito kad se pojavi na pomen šetnje, hrane ili omiljene igračke. Međutim, ono što vlasnici često potcene jeste razlika između prepoznavanja nekoliko poznatih reči i razumevanja jezika u ljudskom smislu.
Pseći mozak ne „prevodi“ rečenice, ne prati logiku padeža i vremena, niti složena objašnjenja kakva ljudi često koriste. Umesto toga, pas u hodu hvata signal koji mu je najpouzdaniji: poznat zvuk koji se dovoljno puta ponovio u istoj situaciji i doneo isti ishod. Zato je moguće da pas reaguje na jednu jedinu reč, a potpuno ignoriše ostatak, kao da je ostatak šum u pozadini. U tom okviru postaje jasno zašto ton glasa u određenim situacijama ima presudniju ulogu od značenja reči. Reči su za psa naučeni zvučni obrasci koje s vremenom povezuje sa konkretnim situacijama i posledicama. Ton je primarniji signal: on nosi emocionalnu boju poruke i odmah govori da li je vlasnik smiren, uzbuđen, napet, ljut, zabrinut, razigran ili nestrpljiv.
Psi uče reči kroz posledice
Pas ne mora da nauči šta znači vaš uzdah ili napeta intonacija da bi na njih reagovao, jer su takve promene u zvuku povezane sa promenama u ponašanju ljudi, brzinom pokreta, izrazom lica i celokupnom atmosferom. Čak i kada se izgovori potpuno istu reč, drugačiji ton znači drugu situaciju. Ako je situacija drugačija, pas procenjuje da pravilo možda više ne važi, ili da treba da se ponaša opreznije.
Jedna od ključnih stvari je i to da psi, čak i kada nauče reči, uče ih kroz posledicu. Pas ne zna da reč „sedi“ u apstraktnom smislu znači sedenje. On zna da određeni zvuk, izgovoren na određeni način, u određenom trenutku, vodi do poznatog niza događaja: vlasnik se nagne, ruka krene ka poslastici, dođe pohvala, stigne nagrada. Reč je samo okidač u lancu iskustva. Ako se promeni ton, menja se i deo tog lanca, pa pas ponekad ne prepozna signal kao isti ili ne bude siguran da li ishod ostaje isti.
To je jedan od razloga što pas može savršeno da izvrši komandu kad je izgovorimo jasno i odlučno, a da „ne čuje“ isto kada je vlasnik umoran, nervozan ili govori tiše i mekše nego obično. Zato se često stvara utisak da pas reaguje na ton, a ne na reči, iako stvar nije tako jednostavna: pas reaguje na ono što mu je u tom trenutku najpouzdanije. Reči su pouzdane kada su kratke, uvek iste i povezane sa jasnim obrascem. Ton je pouzdan, jer se menja zajedno sa emocijom, a emocija menja ponašanje vlasnika i situaciju u prostoru. Ako se značenje reči i ton ne poklapaju, pas reaguje prvenstveno na ton.
Značenje reči pas vezuje za telesne signale vlanika
Prosečan pas može da razume oko 80 do 100 reči, uz velike individualne razlike. Kod nekih pasa broj reči se zadržava na osnovnim komandama i nekoliko pojmova iz svakodnevnog okruženja, dok drugi, uz dosledan i dugotrajan rad, usvajaju znatno veći broj verbalnih signala. Međutim, čak i kada pas poznaje veći broj reči, njihovo značenje ostaje snažno vezano za kontekst u kome se pojavljuju.
Ista reč može izazvati različitu reakciju u zavisnosti od okruženja, pratećih predmeta, telesnih signala vlasnika i emocionalnog tona glasa. To ne ukazuje na ograničenja u inteligenciji psa, već na način na koji se značenje kod pasa formira i čuva kao deo šire situacione celine, a ne kao apstraktan jezički pojam. Tu dolazimo do onog najpraktičnijeg: pas ne sluša samo ušima, nego „čita“ celog čoveka. U kućnim uslovima glas retko ide sam. Uz glas ide pogled, kretnja ruke, položaj tela, brzina hodanja… U stanju opuštenosti govor je obično brži i jasniji, a pokreti su otvoreniji i fluidniji.
U stanju napetosti glas postaje tvrđi ili prigušen, pokreti kraći i nagliji, a telo ukočeno. Pas istovremeno registruje sve ove promene i povezuje ih u jedinstven signal. Zbog toga ista reč, izgovorena u drugačijem emocionalnom kontekstu, može imati drugačije značenje za psa. Zbog toga se u praksi dešava i jedna naizgled čudna stvar: pas ponekad bolje reaguje na potpuno novu reč izgovorenu u poznatom tonu nego na staru komandu izgovorenu u nepoznatom tonu.
Ako je određena komanda dugotrajno povezivana sa vedrim i ohrabrujućim tonalitetom, a potom se izgovori tiho, zadržano ili uz negativan emocionalni naboj, pas može reagovati neodlučno ili oprezno. U takvim situacijama promena tonaliteta menja način na koji pas tumači celokupnu situaciju. Isto važi i za pohvalu: ukoliko se izgovori bez odgovarajuće emocionalne podrške u glasu, ona gubi svoju funkciju nagrade, bez obzira na pozitivno značenje same reči.
Pas najbolje uči reči uz doslednu komunikaciju
Pas najbolje uči reči kada je komunikacija dosledna. To ne znači da svi moraju da zvuče isto, već da komande treba da budu kratke, uvek iste i izgovorene jasno. Kada se reči stalno menjaju, pas ne dobija stabilan obrazac. Česte promene verbalnih signala za istu radnju, uz istovremene promene tonaliteta, uvode dodatnu složenost u komunikaciju. U takvim okolnostima pas se oslanja na signale koji su mu najdosledniji, najčešće ton glasa i govor tela. Upravo zbog toga doslednost u izboru reči i načinu njihovog izgovora ima ključnu ulogu u tome kako pas razume i izvršava komande. Isto se odnosi i na reči koje nisu komande.
Kada se određeni pojam dosledno izgovara u istom emocionalnom tonu i prati istu radnju, pas ga lako povezuje sa očekivanim ishodom. Ukoliko se ista reč koristi u različitim situacijama, bez jasne veze sa konkretnom radnjom, njena informativna vrednost slabi. U takvim okolnostima pas ponovo daje prednost tonalitetu glasa i ostalim signalima iz okruženja, poput predmeta i kretanja vlasnika, koji zajedno potvrđuju značenje poruke.
Šta vlasnicima najviše pomaže u svakodnevici? Pre svega, da prihvate da pas nije tvrdoglav kada reaguje na ton. Pas radi ono što mu je prirodno: traži signal koji najtačnije predviđa šta sledi.
Na kraju, važno je da se razbije jedna zabluda: pas ne bira ton zato što „ne razume“ reči, nego zato što mu ton govori više o situaciji nego reč sama. Reč je znak koji ste zajedno naučili. Ton je signal koji pas čita odmah, kao temperaturu prostorije. Kada su reč i ton usklađeni, pas deluje kao da razume sve. Kada nisu, pas se oslanja na ono što je, iz njegove perspektive, pouzdanije — na ton, ponašanje i kontekst u kojem se poruka izgovara.
