Dok i mi, kao sav preostali svet, pratimo utakmice sa Svetskog prvenstva u Brazilu, tiho patimo što na najvećem fudbalskom sajmu nema "orlova" i pitamo se kako bismo prošli u ovom mahom napadačkom fudbalu, ne možemo a da se ne setimo prvog Mondijala održanog u zemlji sambe. Pre ravno 64 godine, Svetsko prvenstvo se vratilo u Južnu Ameriku, jer je Evropa ekonomski i u svakom drugom pogledu još bila iznurena posle Drugog svetskog rata. Brazilci su obećali da će izgraditi najveći stadion na svetu i obećanje su ispunili. Kad je takmičenje počelo, Marakana je još bila u skelama, ali onih oko 165.000 navijača koji su pohrlili na nju da prisustvuju goleadi svojih ljubimaca protiv Meksika (4:0) to nije smetalo.
Euforija je naglo splasla kad su izabranici selektora Flavija Košte sa Švajcarskom odigrali 2:2. Plasman u dalje takmičenje i čitav poduhvat oko Mondijala u tom trenutku doveden je u pitanje. Jer, na impozantnom stadionu 1. jula gostovala je Jugoslavija i, ako je verovati štampi iz tog doba, domaćinu nije bilo svejedno.
Treba reći da su "plavi" to poštovanje zaista zasluživali. Brazilci su pamtili da su od Jugoslovena doživeli poraz u prethodna dva susreta. Dalje, naš tim je na Mondijal stigao sa oreolom srebrnog tima sa Olimpijskih igara u Londonu i, ono što je najvažnije, u prve dve utakmice turnira ostavio je više nego snažan utisak. Ekipa inženjera Arsenijevića je u Belo Horizonteu savladala Švajcarsku sa 3:0 (strelci Mitić, Tomašević, Ognjanov), a potom u Porto Alegreu i Meksiko sa 4:1 (Bobek, Željko Čajkovski dva i Tomašević).
Danas svi znaju toliko puta ispričanu priču o tome kako se Rajko Mitić pri izlasku iz svlačionice prerano uspravio i udario glavom o oštru, limenu nadstrešnicu. Okrvavljen, vratio se nazad gde mu je jedan brazilski bolničar ukazao pomoć – zaustavio krvarenje i previo glavu tako da se činilo da ima turban! Pošto je velški sudija Grifit odbio da sačeka da se Mitić pojavi, Jugoslavija je utakmicu počela sa desetoricom i – Brazil je dao gol već u 4. minutu.
– Rajko nije ni znao rezultat, pa kad smo se u poluvremenu malo posvađali zbog loše igre, rekao je: "Ljudi, lakše, dobro je, igramo 0:0 sa jednim Brazilom". Tek tad smo mu rekli da gubimo – pričao je naš golman Srđan Mrkušić.
Pored ovog detalja malo se, ipak, zna o samoj atmosferi i toku utakmice. Na stadionu, satima pre utakmice, iz zvučnika se neprekidno čula narodna borbena pesma "O Brasil ha da ganhar", u nebo su puštani golubovi i na hiljade balona na kojima je pisalo: ‘Brazil – pobedite". Skoro 150.000 gledalaca je pevalo i plesalo i glasnim povicima pozdravilo Žaira, koji je zbog povrede bio pod znakom pitanja.
Domaćini su imali Ademira i Zizinja, verovatno najbolji tandem napadača u svetskom fudbalu u tom trenutku, a naša reprezentacija nije ponovila dobre igre iz prva dva susreta. Brazilci su, rekli smo, poveli u 4. minutu. Jovanović je ispustio iz vida Ademira, ovaj je skočio više od golmana Mrkušića i nepogrešivo tukao glavom. U 69. minutu Zizinjo je maestralno predriblao našeg halfa Đajića, izbio sam pred gol i snažno šutirao za konačan rezultat – 2:0.
Ovu pobedu domaća publika proslavila je vatrometom, pucnjavom i veseljem do zore…
