Tanjug/AP

Evropska unija suočena je sa nizom strateških izazova, a među njima je i pitanje kako će odgovoriti na strateško nadmetanje Kine i SAD. Kinesko-američke tenzije zato predstavljaju novu priliku za EU, poručuje kineski „Global tajms“. Na tu ponudu Nemačka odgovara u svom „Špiglu“: saradnja je i neophodnost i prilika. Ali Kina je sistemski rival.

SAD i EU jesu bliski saveznici, konstatuje kineski list, ali „doktrina ‘Amerika na prvom mestu’ stvara sve dublje pukotine u ovoj alijansi. Vlada SAD ojačava diplomatsku kontrolu svojih saveznika. Zapravo, ona od svojih evropskih saveznika zahteva da budu u potpunom saglasju s njom u diplomatskim i strateškim sferama“.

Prilika i pretnja

Suočena sa zahtevom svog glavnog saveznika da se što više udalji od Kine, sa sopstvenom potrebom za resuverenizacijom o kojoj govore nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron, ali i sa rastom moći i uticaja Kine na globalnoj sceni, ukazuje dalje „Global tajms“, „Evropska unija i njeno strateško pozicioniranje prema Kini prolaze kroz kompleksne promene“.

A pozicija Kine je jasna, uverava autor teksta u kineskom listu: „Kina predstavlja priliku a ne pretnju, Peking je partner a ne protivnik Brisela… Kina i Evropa nisu institucionalni suparnici, već dugoročni strateški partneri. Kina i Evropa treba da budu dve velike sile globalnog mira i stabilnosti (…) i dve velike civilizacije koje rade na očuvanju multilateralizma i poboljšanju globalnog upravljanja“.

Na ovu neformalnu kinesku ponudu – da svoju „eskalirajuću stratešku dilemu“ razreši tako što će odbaciti američki diktat i okrenuti se saradnji umesto konfrontaciji sa Kinom – vodeća članica Evropske unije odgovara autorskim tekstom koga u „Špiglu“ potpisuje Mihael Rot, uticajni državni sekretar u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova.

Komplikovani odnosi

Njegov odgovor je kompleksan, baš kao što je kompleksna i pozicija Nemačke i čitave EU u ovom sudaru titana. Priznaje to i sam Rot: „Odnosi EU i Kine su komplikovani. Kina je istovremeno i važan partner i ekonomski suparnik. A takođe i sistemski rival.“

Kina – optužuje Mihael Rot na zadovoljstvo svojih partnera iz Vašingtona – pokušava da „podeli i oslabi članice Evropske unije“, sprovodi kampanju dezinformacija i pride je odgovorna za raznorazna kršenja ljudskih prava. Pa stoga „privlačna moć poslovanja s Kinom ponekad dovodi u pitanje i osnovne evropske vrednosti“ dok „ekonomsku zavisnost u odnosu na Kinu Peking koristi kao prednost u političkoj igri moći“.

A ipak, i Rotove poruke koja se Vašingtonu zasigurno neće svideti, uprkos svim pobrojanim zamerkama, „razdvajanje od Kine, što je dalje moguće kao što SAD imaju na umu, za EU nije opcija“.

Mi ili oni

Kako će se Evropska unija pozicionirati u sukobu Kine i Sjedinjenih Država? Zašto razdvajanje od Kine nije opcija za Evropsku uniju? I da li će se to promeniti kad Angela Merkel ode u političku penziju?

Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili nekadašnji dopisnici srpskih medija iz Pekinga i Berlina Milorad Denda i Miroslav Stojanović.

„U ovom času se Evropska unija, a time i Nemačka kao njen najvažniji činilac, nalazi u jednoj dramatičnoj situaciji, između dve velesile koje vode otvoreni hladni rat na svim frontovima“, ukazuje Miroslav Stojanović. „EU se pribojava da će se naći između čekića i nakovnja, i strahuje da u tom u procepu njeni interesi ne budu dovedeni u situaciju mi ili oni, primorana da bira između jedne ili druge sukobljene strane.“

„Kina je“, ukazuje Milorad Denda, „potpuno svesna veoma delikatne pozicije u kojoj se EU nalazi. Suočeni s velikim pritiskom SAD da se EU svrsta u američki tabor prema Kini, Angela Merkel i Emanuel Makron pokušavaju da Uniji pronađu mesto u svetskom poretku koji upravo nastaje, i da održe određen stepen svoje strateške autonomije u odlučivanju umesto da budu poslušni satelit jedne sile i jedne volje. Upravo iz tog razloga Kinezi nastoje da očuvaju trend pozitivne energije između svoje zemlje i EU, prevashodno na ekonomskom polju, amortizujući istovremeno tom saradnjom sa EU veliki američki pritisak na svoju zemlju.“

Ekonomija saradnje

Tekuća borba za obezbeđivanje strateške autonomije EU, pre svega u odnosu na SAD, puna je unutrašnjih protivrečnosti, o čemu uverljivo svedoči podatak da je krajem prošlog meseca, u danu u kome je održan sastanak kineskih i evropskih zvaničnika o sporazumu o investicijama koji je opisan kao plodonosan, EU odlučila da Kini uvede ograničeni set sankcija zbog Hongkonga. Povrh toga, skreće pažnju „Volstrit džurnal“, „kao znak da se stavovi Evropske unije prema Kini približavaju američkim stavovima, Brisel i Vašington nedavno su započeli razgovore o stvaranju novog transatlantskog kanala za koordinisanje pozicija prema Kini“.

U samoj Evropi postoje struje koje su nastrojene atlantistički mnogo više nego što su to Makron ili Merkelova, koja insistira na potrebi za dijalogom s Kinom – komentariše Miroslav Stojanović.

Ipak, on skreće pažnju na ekonomski faktor nemačko-kineske saradnje koji ne ide u prilog tim atlantističkim nastojanjima da se pokidaju veze između Berlina i Pekinga. Trgovinska razmena između dve zemlje, naime, iznosila je preko 200 milijardi evra prošle godine i Kina je najvažniji trgovinski partner Nemačke već četiri godine za redom, „a to će pogotovo biti važno u narednom periodu“, objašnjava Miroslav Stojanović:

„I pre pandemije virusa korona recesija je bila na pragu Evropske unije, sada su i nemačka i ostale privrede evrozone pretrpele žestoki udar, i svima je u ovoj situaciji jasno da nema oporavka nemačke i evropske privrede bez Kine, koja sad iskazuje veće signale svoje ekonomske vitalnosti nego što se očekivalo. A ekonomski interes diktira i političke odnose, i zato ne verujem u predviđanja da će posle odlaska Merkelove u političku penziju ti odnosi doživeti dramatičnu promenu; menjale su se vladajuće garniture u Nemačkoj, ali se, od Helmuta Kola, preko Gerharda Šredera pa sada do Angele Merkel koja je za 15 godina svog mandata 12 puta bila u Kini, nije suštinski menjala politika prema toj zemlji.“

Zašto je sukob neizbežan

A opet, dodaje Stojanović, to ne znači i da američki pritisci na EU povodom Kine neće biti nastavljeni, jer, „Amerika računa da je sukob neizbežan, i sada pravi strategiju kako da pobedi u tom sukobu, a evropska pomoć potrebna joj je zarad ekonomskog obuzdavanja Kine“.

„Kina smatra da je nepravedno izložena američkom političkom, ekonomskom i vojnom pritisku, i očekuje da će ti pritisci potrajati“, veruje i Milorad Denda, i obrazlaže koliki je zapravo ulog u igri:

„U Americi, naime, preovlađuje uverenje da novi kineski Put svile – inicijativa Pojas i put – predstavlja nastojanje da se infrastrukturno integriše čitav prostor Evroazije, čime će to veliko prostranstvo biti ujedinjeno. A još je (američki geostrateg) Zbignjev Bžežinski govorio da svet kontroliše onaj ko kontroliše taj prostor. Ako Evropska unija prihvati tu vrstu infrastrukturnog objedinjavanja – a kineska ponuda je na stolu – ovaj vek mogao bi da bude označen kao evroazijski vek. A to automatski znači da on nije američki.“

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime