Dobar dan, dobro došli (otvara vrata sa širokim osmehom), izvolite! Uvodi nas u stan i nudi domaćom šljivom kao pravi srpski domaćin. Razlika je “samo” što liči na tipičnog Meksikanca, a ne na Šumadinca, i što mu je ime Karlos, a ne Milutin. Simpatičnog Karlosa Elijasa Franka Ruiza (28) Srbija je upoznala i zavolela početkom godine kao takmičara kviza “Slagalica”, koji je, kao stranac, stigao do četvrtfinala i pritom pokazao zavidno poznavanje srpske istorije, kulture, čak i privrede.
– Rođen sam u gradu Pačuka u blizini Meksiko Sitija gde sam studirao međunarodne odnose na Političkim naukama. U razmeni studenata 2012. otišao sam u Moskvu i naučio ruski. Tada sam se sreo sa ćirilicom, ali i sa ljudima sa Balkana. Dva meseca sam putovao po Balkanu, bio svuda osim u Albaniji. Došao sam kao turista u Srbiju i rešio gde ću da se preselim i upišem master studije. U Beograd – počinje Karlos priču za “Vesti”.
U Beogradu živi pet godina, a jezik govori odlično. Gramatiku “razbija”, a naše pismo uveliko čita i piše.
– Naučio sam puno u Rusiji, pa mi je bilo lako da ovde samo “razradim” znanje jezika i pisma – pojašnjava veseli Meksikanac, koji osim maternjeg i srpskog, zna engleski i italijanski, dok francuski samo čita.
Duša grada
Na kurseve srpskog nije išao, već sve uči kroz direktnu komunikaciju, a Srbi i Srbija su ga toliko osvojili da je preselio svoj život ovde.
– Jasno mi je zašto su mnogi poželeli ovde da žive zbog neke devojke (smeh). Ja sam se doselio zbog srpske i beogradske duše, ljudi i energije kakvu nigde nisam video, a dosta sam putovao. Bio sam u Rusiji, u skoro svim zemljama Zapadne Evrope i bivše SFRJ… Svuda su ljudi hladni i ne druže se međusobno. E, Srbi su drugačiji! Oni žive da bi se družili i da im bude lepo, a meni takav život i ljudi prijaju. Ovde su ljudi otvoreniji, ljubazni, lako ulaze u priču, pa nije teško naći drugara. Zato nikad nisam usamljen među Srbima – konstatuje naš sagovornik.
On ističe i da mu se sviđa što ga ljudi prepoznaju na ulici, hoće da se upoznaju i da pričaju s njim. Konstatuje i da “budala ima svuda, pa tako i ovde”, ali da on konkretno nije imao posebnih problema.
A da li je posle pet godina života promenio mišljenje o Srbiji? Jer, jedan utisak imaju turisti, a potpuno drugi oni koji tu žive.
– Ne! Čak mi se sad još više sviđa – odgovara ubedljivo.
Pačuka je mala, nastavlja, “gušilo” ga je što sve ljude poznaje, Meksiko Siti je ogroman, a “Beograd mu je taman”. Zasmeta mu samo ponekad bahatost vozača i trubljenje, “ali je podnošljivo”
Karlos kaže da život svuda košta, pa mora da radi.
– Radim kao konj (smeh). Puno prevodim i sa jednim kanalom pravim emisije, pa je master rad na čekanju do daljeg – iskren je.
Kad i ako situacija zbog pandemije dozvoljava, najčešće je s drugarima u “jednoj jeftinoj birtiji u centru” gde igraju kviz i piju pivo.
– Volim ja i dobru šljivu – dobacuje dok “nestaje” u kuhinji odakle izlazi sa nekoliko flaša rakije.
– Poklonili mi drugovi za rođendan, sve su domaće – pohvalio se.
Oduševljen komplet lepinjom
Srbiju je dobrim delom obišao, mada nije bio južnije od Niša, u gradovima poput Pirota i Leskovca, “jer tamo nikog ne poznaje”.
– Obilazim zemlju tako što idem u rodne kuće svojih drugara, koji uglavnom nisu iz Beograda. Pola moje ekipe je iz Leposavića, tako da sam tamo najviše puta bio, sad već znam pola grada – kaže ponosno.
Lepa mu je Vojvodina zbog arhitekture, a oduševilo ga je Užice, kako kaže, ne samo zbog komplet lepinje, već i zbog prirode.
– A odande mi je i cimer Luka Jovančićević – dodaje skoncentrisan na izgovaranje ne baš lakog prezimena, bez greške!
Naš domaćin navodi da lako sklapa poznanstva, a gledajući ga i slušajući apsolutno mu verujemo. Pet godina nije bio u Meksiku, ali se čuje redovno s majkom, a sve ređe s drugovima koji tamo žive. Nema nameru da se vrati u Meksiko, osim eventualno turistički. Manje-više došao je slučajno, a svakako ostao namerno u Beogradu. Ne zna šta bi radio u budućnosti, ali zna da neće otići iz Srbije.
– Moj život je sada ovde, imam prijatelje sa kojima mogu da pričam o svemu, imam svog frizera, ženu na pijaci od koje kupujem voće i povrće… Ne osećam se kao stranac niti me ljudi tako tretiraju. Srbija je sada moja zemlja, ja sam Srbenda – kaže na kraju razgovora Meksikanac po poreklu, a Srbin po opredeljenju.
Oduševljen slavom
Od svih srpskih običaja, slavljenje slave mu je na prvom mestu. Zanimljivo mu je sve oko slave, od paljenja sveće i lomljenja kolača do hrane.
– Tu sam prvi put probao i zavoleo sarmu, podvarak, pečenje, čvarke i kajmak – ističe Karlos.
Voli i roštilj i slaninu, a tipično meksičko što je zadržao je da sve voli da “zaljuti”. Srpsku muziku sluša, ali samo u kafani dok za svoju dušu u stanu pušta rok i metal.
Ilegalna nezavisnost Kosova
Kako je bio na severu Kosova mnogo puta, pitamo ga da li je upoznat sa situacijom oko naše južne pokrajine. Odgovara pozitivno, a na naše “šta misliš o tome” kaže kratko: Strašno!
– Upoznao sam se sa problematikom još dok sam studirao u Meksiku. Sećam se predmeta “Međunarodno pravo” i teme “kako je Kosovo ilegalno dobilo nezavisnost”. Meksiko nije priznalo nezavisnost, a Srbija ne sme da odustane od Kosova, jer je Kosovo srpsko, tu nema dileme – izričit je Karlos.
Sledeća je “Potera”
Ovog velikog obožavaoca kvizova, trenutno gledamo u ulozi gosta voditelja u emisiji “Ja volim Srbiju”.
– Dam ritam neke pesme, a takmičari pogađaju koja je i ko peva. Zabavno je. Zvali su me da snimam i sledeći serijal, ali ne znam da li ću moći zbog posla i mastera. Voleo bih ponovo da učestvujem u “Slagalici” i pobedim u “skočku” i “asocijacijama”, koje su mi problem. Želja mi je da učestvujem u “Poteri” – navodi Karlos.
On je veliki fan svih vrsta kvizova, pogotovo onih koji se održavaju po kafićima. U svet takozvanih pab kvizova uveo ga je najbolji drugar Milorad, prvenstveno zbog odličnog poznavanja geografije. A onda im je Karlos uveo jedno pravilo.
– Primetio sam da svi pišu odgovore latinicom. E, ja sam uveo da se piše ćirilica. Pa u Srbiji smo, brate!
Zeznuli ga sa psovkom
Kao i svakog stranca, i Karlosa su “mangupi” gledali da brzo uvedu u svet psovki, samo što njemu nisu ponudili neku svakodnevnu, laku za izgovaranje i razumevanje.
– Prva psovka na srpskom koju sam čuo bila je: On je k…c na bicikli – kaže uz grlati smeh, pa nastavlja: – Dovoljno poznajem srpski i vaš humor, pa razumem “foru”. Pokušao sam da je “prodam” svojim drugarima, koji ne pričaju srpski. E to je bilo smešno. Ja kažem i smejem se, a oni me belo gledaju. Nije to-to kad se prevede na bilo koji jezik – konstatuje.
Peh sa Srpkinjama
Devojku trenutno nema, a sa Srpkinjom se nikada nije zabavljao.
– Bio sam samo sa strankinjama, ali ne sa Meksikankom, bože sačuvaj (smeh). Šalim se. Za ovih pet godina bio sam sa Slovakinjom, Litvankom i Francuskinjom, ali sa Srpkinjom ne. Nije da nisam hteo, nego se nije desilo – rekao je, pa izneo zanimljivo zapažanje:
– Retko kad vidim Srpkinju samu. Imam utisak da one moraju da imaju dečka, kao da ne mogu ili ne umeju da budu same.
