U samoj završnici srpske predizborne kampanje, jedna nepolitička ličnost je dospela u centar pažnje, preteći na momente da u udarnim terminima dnevnika bude prisutnija i od prvog potpredsednika srpske vlade. Javnost je pomno naćulila uši ne bi li dobro čula Sašu Obradovića, šefa srpskog pravnog tima, koji pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu brani Srbiju od hrvatske tužbe za genocid, istovremeno zastupajući srpsku kontratužbu protiv Hrvatske.
Većina nepristrasnih pravnika mišljenja je da će se proces okončati bez pobednika dok nas Saša Obradović uverava da je "hrvatska tužba cinična i tanka". Kada je politička vrhuška u Beogradu proteklih godina pokušavala Hrvatsku da ubedi da je za dobrosusedske odnose najbolje da obe strane istovremeno odustanu od tužbi, Obradović se kao već autor nekoliko romana poverio jednom od članova tima da će u tom slučaju građu o zločinima Hrvata, koju je godinama skupljao, iskoristiti za svoje nove pisanije. Do suđenja je ipak došlo, ali nije isključeno da će svoj naum ostvariti.
A pisanje mu je strast. U stvari, kako je jednom rekao, najviše bi voleo da bude samo pisac. Ali, kako "potražnja njegovih dela na svetskom književnom tržištu trenutno nije baš takva da bi od toga mogao ugodno da živi", on se okrenuo pravu koje je i studirao. Rođen je u Valjevu 1968. a parnica mu je, kako je jednom rekao, u krvi.
Životna priča mu je nesvakidašnja. Sa nepunih 18 godina okitio se zlatnom medaljom u karateu, i to u vreme bivše, velike Jugoslavije. Jedanaest godina kasnije već je izabran za sudiju valjevskog Opštinskog suda. Ubrzo se prešaltovao na vojno sudstvo, gde će u zoni Drinske divizije, u činu potporučinika dve godine biti vojni sudija. Nije se dugo zadržao kao delilac pravde, a ostalo je upamćeno njegovo obrazloženje zahteva da ga razreše sudijske funkcije. Te ratne 1999. godine on konstatuje da samo siromašni dopadaju zatvora, kao i "da on ne želi da svoje sudijsko poštenje dokazuje siromaštvom". Posle kratkotrajne advokature, vraća se u državnu službu, i to na velika vrata – u Ministarstvo spoljnih poslova. Postaje sekretar Ambasade Srbije u Hagu u godinama kada nam ovaj grad simbolično postaje glavni teret u procesu oslobađanja od ratne prošlosti.
Od tada praktično počinje Obradovićeva vezanost za međunarodno pravo. Prvi put se pred Sudom u Hagu pojavio po tužbi SRJ protiv zemalja NATO-a za bombardovanje, ali je pravo krštenje imao sa bosanskom tužbom protiv Srbije za genocid. Postao je koagent profesoru Radoslavu Stojanoviću, tadašnjem zastupniku Srbije, a nakon što su tu nezahvalnu poziciju odbili mnogo iskusniji pravnici od njega. Po mišljenju nekih poznavalaca međunarodnog prava, on je u ta dva meseca borbe pred Međunarodnim sudom pravde govorničkom veštinom i pravničkim umećem zasenio svog šefa Stojanovića. Sud presuđuje da Srbija nije kriva za genocid u Srebrenici. Ime Saše Obradovića posle toga dospeva u engleski udžbenik dokazivanja pred MSP-om.
Sada je njegovih novih pet minuta, a on kao već iskusni zastupnik, kojeg su pravni savetnici ambasada akreditovanih u Hagu izabrali za predsedavajućeg neformalne diplomatske grupe Prijatelj Međunarodnog krivičnog suda, i kao jedan od suosnivača Kluba za međunarodno pravo, takođe u holandskom gradu, može relaksirano da iščekuje početak sledeće godine, kada se očekuje odluka suda povodom hrvatsko-srpskog međusobnog optuživanja za genocid.
Kada krajem meseca napusti Hag, moći će ponovo da se vrati pisanju i to sedmog romana po redu. Uzor mu je Borislav Pekić. Roman "Vrt ljubavi", posvećen slikaru Rubensu i njegovoj ženi, napisao za šest meseci. Svako veče radio je od pola deset do pola jedan. Tri večeri – jedno poglavlje. Prethodno je pročitao slikareve biografije, proučio njegove radove i napravio detaljan plan pripovedanja. Onako kako je radio i Pekić koji je i presudno uticao na Obradovića da u početku postane dobar čitalac. Ne treba da čudi što je izabrao Rubensa za motiv knjige, jer je veliki ljubitelj klasičnog slikarstva i u svom kompjuteru ima desetine slika velikih majstora. Teško je saznati kakav mu je porodični status, a on sam voli da se bavi ljubavnim temama, pa čak i u bosanskom ratnom okruženju. Ovih dana neki drugosrbijanski portali mu daju epitete "lažljiv i pokvaren", jer se usudio da ospori kredibilitet svedokinje Sonje Biserko, dok on u svom romanu "Drugi, drugi svijet" piše o neobičnoj ljubavnoj vezi i stradanju muslimanke u logoru bosanskih Srba. Neobično za srpskog pravnog zastupnika.
