pixabay.com

– Deda mi je u detinjstvu često pričao bajku o čudnovatom, tajanstvenom zamku ni na nebu ni na zemlji. Ni u snu nisam mogao da pretpostavim da bi tako nešto moglo da postoji. Nije mi baš sve bilo jasno, ali nije bilo važno, moj deda je bio najbolji pripovedač i istinski sam uživao u njegovim pričama. Tek mnogo kasnije polako sam počeo da shvatam. Da, ja sam rođen u zemlji koje nema – negde između neba i zemlje. Jugoslavija – nekad sanjana zemlja izobilja i mira, zemlja Južnih Slovena i njihovih suseda. Zemlja nostvarenih snova dela Slovena da će u njoj konačno moći da ostvare svoju vekovnu čežnju za zajedničkim životom. Pre više od četvrt veka napustio sam Jugoslaviju – svoj zavičaj, svoju domovinu, priseća se porodični terapeut Vlado Ilić u knjizi „Kultura konflikta“.

Potiskivanje nacionalnog

– Vođen snažnim unutrašnjim nagonom, koji ni sebi, a kamoli drugima nisam bio u stanju da objasnim jer imao sam zaista sve. Iako još student, već sam radio, dobro zarađivao, imao porodicu, krug dragih prijatelja, zaista sve. Pa ipak, svu tu sigurnost svakodnevice najednom sam morao da ostavim za sobom – prepuštajući se snažnom unutrašnjem impulsu, otišao sam sa svojom malom porodicom u Nemačku da bih tamo ponovo započeo, od nule. Tek mnogo godina kasnije, zahvaljujući „Poretku ljubavi“, počeo sam da shvatam zašto…

Osim retkih izuzetaka, većina Jugoslovena živela je bez nacionalnog identiteta. Po mom osećanju, većina je posedovala snažno izraženu kolektivnu svest koja je daleko prevazilazila granice nacionalnog.

Srbi i Hrvati, Hrvati i muslimani, muslimani i Srbi, Vlasi, Makedonci, Slovenci, Albanci, Mađari, Rumuni, Slovaci, Romi, Rusini i mnogi drugi… svi su bili međusobno toliko izmešani da s vremenom niko više nije znao koje nacionalnosti mu je komšija, niti mu je to bilo važno, često mu više nije bio poznat čak ni vlastiti nacionalni identitet. A ako bi osećanje pripadnosti određenoj naciji ponekad i počelo da se budi, odmah je – i spolja i iznutra – potiskivano duboko, što dublje.

Mnogima je bila posebno važna jedino konfesionalna, religijska pripadnost. Snažnije su se identifikovali preko vere nego kroz svoju nacionalnu tj. etničku pripadnosti. Tek u Nemačkoj, piše Ilić, polako mi je postajalo jasno pravo značenje višenacionalne životne zajednice.

Samo da rata ne bude

– Četrdeset četiri godine ljudi u Jugoslaviji živeli su u miru jedni s drugima, venčavali se, rađali decu. Najvažniji imperativ bio im je: „Samo da rata ne bude!“ – podseća Ilić u knjizi „Kultura konflikta“.

Činilo se, kako dodaje, da je razorne mine konflikata zaista moguće izbeći izgradnjom novog identiteta. Sećanje na građanski rat, ili bolje reći bratoubilački sukob, koji je u celoj zemlji divljao za vreme Drugog svetskog rata, vešto je kontrolisano i potiskivano. Krivi su bili uvek oni drugi.

Na kraju krajeva – bio je rat, a usred tog konflikta „naša narodnooslobodilačka borba“ iznedrila nam je „bratstvo i jedinstvo“ kao jednu od najznačajnijih tekovina.

Oni loši – fašisti, okupatori, neprijatelji, njihove sluge i pomagači… bili su dežurni krivci za sve zločine. A oni dobri bili su pobednici i pisali su istoriju: ništa novo, bio je to stari, poznati obrazac koji vekovima tako dobro funkcioniše. Ali, umesto da se stvorena zajednica održi, odjednom svi počeše da se prisećaju svog davno potisnutog nacionalnog identiteta.

– Mi se nalazimo usred rata na mnogim poljima. Ne samo što je materijalno blagostanje u velikoj meri zasnovano na ratu i ratnoj industriji, nego se bojno polje rata u kojem smo svi mi glavni akteri nalazi duboko u nama, kod kuće, u našim porodicama, za stolom i na stolu, u našoj hrani, u poljoprivredi, u preparatima i lekovima čije nam korišćenje s navodnim ciljem poboljšavanja zdravlja sugerišu hemijska i farmaceutska industrija… Ratna industrija, Monsanto, Nestle, Unilever, Mekdonalds… nisu nastali tek tako, konstatuje Ilić.

Pokretom do izbavljenja

Nesvakidašnja terapija pod nazivom „Porodični raspored“ može pomoći da se spoznaju uzroci konflikata, strahova, blokada, uzroci patnje zbog nesrećnih ljubavi, problema na poslu ili u drugim partnerskim odnosima, kao i različitih bolesti, i da usmeri na put njihovog iscelenja i prevazilaženja konfliktnih situacija.

Ovaj metod se ne bavi samo površinom simptoma, nego traga za korenima i probleme rešava na mnogo dubljem nivou, tamo gde su i nastali. Za kratko vreme može da dovede do trajnih promena. Može se raditi individualno ili u grupi, pred kojom pojedinac u svega nekoliko rečenica iznosi simptome koji ga onemogućavaju i smetaju mu u životu, objašnjava Ilić za „Vesti“.

Ono što ovaj pristup čini osobenim jeste to da klijent po ličnom osećaju bira među ljudima prisutnima u grupi po jednog predstavnika za sebe i nekog od članova porodice, na primer, oca i majku, voljenu osobu, ženu, muža, starije i mlađe dete, ili pak nekoga za određeni problem, simptom, blokadu i slično.

Predstavnici članova porodice ubrzo počinju da se ponašaju upravo kao članovi klijentove porodice, osećaju njihova unutrašnja stanja, ponekad izgovaraju rečenice karakteristične za one koje trenutno predstavljaju. Dakle, daju informacije o dubinskoj, često skrivenoj dinamici odnosa u porodici, svojim ponašanjem upućujući na nekoga ko je nepravedno isključen, kome je nasilno uskraćeno pravo na pripadnost.

Izvor energije i snage

Jedinu mogućnost izlaska iz tog kruga i čvrst oslonac pruža, svakako, jačanje porodice, tog osnovnog izvora naše energije i snage. Kad na takav način ponovo steknemo poverenje u sebe i pouzdanje i sigurnost u ljubav koja od naših predaka preko naših roditelja teče ka nama, nećemo morati grčevito da tražimo kompenzacije spolja, u trenutnom bleštavilu veštačkog svetla, piše Vlada Ilić, porodični terapeut „Poretka ljubavi“.

Sutra – Kultura konflikta (3): Vapaji za životom

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime