Kuvar koji je pekao državne grbove

0

Nedavno je izdao knjigu intrigantnog naslova "Kako sam skuvao istoriju. Od Karađorđa do Tita". U nju je utkao čitav svoj život, ali i opisao razvoj ugostiteljstva i gastronomskih škola, a sve je začinio sa mnogo istorijskih događaja i anegdota, a i odao poneku profesionalnu i državnu tajnu.

 

Knjiga je putovanje kroz recepte, fotografije i priče koje je ovaj osamdesetogodišnjak doživeo, kako se za Titovom sofrom pravila i prekrajala istorija, kako su se formirali neki novi svetski pokreti. Ono što je nepromenljivo jeste Mićina kuhinja.

 

Majčina smrt

– Rođen sam u prošlom veku, 1935. godine u selu Čestin, nadomak Gruže, u siromašnom poljoprivrednom domaćinstvu. Sreća il’ nesreća, ko bi ga znao, tek rođen sam neposredno posle atentata na Aleksandra Karađorđevića u Marselju. U to vreme vladalo je kraljevsko namesništvo. Svet se tek bio oslobodio velike ekonomske krize.

 

Ruzvelt je došao na vlast u SAD, a Hitler je u Nemačku uveo opštu vojnu obavezu. Dakle, rodio sam se na Vidovdan, ali su me u knjige upisali s jednim danom zakašnjenja, što se tada nije smatralo mnogo važnim. Otac mi se zvao Petar, a majka Vidosava i bio sam četvrto dete, a treći sin.
 

Kajgana za Bartona

– Na snimanju "Bitke na Sutjesci", upoznao sam glumce Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona. Oni su bili svetska gospoda, a zapravo sasvim prijatni i dragi ljudi. Nisu ništa izvoljevali i nisu imali neka specijalna i omiljena jela. Barton je voleo stek, ali je mogao i kajganu da jede za sva tri obroka i da ne pravi dramu. Nisu bili zahtevni, ali su uvek bili dobro raspoloženi.

– Moji su u to vreme živeli u porodičnoj zadruzi oca Petra i njegovog brata Raja Stojanovića. Bila je to prava šumadijska kuća s podrumom i prizemljem, u kome su bile tri prostorije. Centralna soba se zvala odžaklija i u njoj se odvijao sav naš društveni i porodični život. U bočnim sobama se spavalo, po nekoliko nas u krevetu. Bilo je to teško vreme i za radnike i seljake.

 

– Imao sam pet i po godina, Drugi svetski rat je već počeo kada mi je umrla majka Vidosava. Znao sam da se nešto strašno desilo, objašnjavali su mi kako me mama "gleda i čuva s neba", a meni je bilo čudno što svi plaču, a nigde nisam video majku. Rat se preselio i na Balkan, a tamo negde u Hrvatskoj se u to vreme pojavio i Josip Broz Tito uz koga sam mnogo godina kasnije proveo četvrt veka. Moj otac je takođe poginuo u ratu i tako sam ostao ratno siroče o kojem je brinuo stirc.

Put u Češku

– Iako sam rano izgubio majku, čini mi se da sam mnogo više nasledio njenu narav nego bilo ko drugi. Od nje sam nasledio brzinu, oštroumnost i disciplinu, a od oca prezime, dobrotu i promišljenost. Šta sam od tih osobina preneo svojim sinovima i kćerki, ne znam, ali jedno je sigurno, supruga Radmila je bila i ostala stub naše porodice. Inače, moja supruga Rada je takođe bila kuvar, a kasnije i profesor na Višoj ugostiteljskoj školi.

 

Ni sam ne znam kako mi se ovolike godine nakupiše, kad imam osećaj da mi život tek počinje?! Nikada ne osećam umor, a čini mi se i kada spavam, razmišljam šta sve još moram da uradim. U materijalnom smislu sam stekao mnogo toga, ali ipak, najznačajnija mi je porodica. Imamo naš restoran u Zemunu, gde se okupljamo i družimo, svađamo, mirimo i volimo, ali najviše radimo.

 

– Kao dete sam sanjao da ću jednog dana kada porastem postati bravar ili puškar. Međutim, život me je poveo nekim drugim putevima. Sve u svemu 1948. godine, kao 13-godišnjak, prvi put sam se odvojio od kuće i to zbog škole. Naime, u okviru međunarodne pomoći, mom stricu Raju stiglo je pismo da treba da se pripremim za školovanje u Čehoslovačkoj. Bio sam ambiciozan odmalena i obradovao sam se. Nas

Dvostruki svetski šampion

– Bio sam dvo­stru­ki svet­ski šam­pi­on u ku­va­nju, kuvam i dosoljavam kako osećam da treba da bude, kako određena jela to zahtevaju. Za mnom je više od pola veka kuvar­skih ča­ro­li­ja ko­je su po­če­le sa Ti­tom, Čer­či­lom i Sta­lji­nom, a na­sta­vi­le su se sa ca­re­vi­ma i kra­lje­vi­ma, Bre­žnje­vim, Ga­da­fi­jem i tri ame­rič­ka pred­sed­ni­ka. Kuvao sam za brojne svetske lič­no­sti kao što su Eli­za­bet Tej­lor i So­fija Lo­ren, Rok­fe­ler i Rot­šil­d.

nekolicina dece iz Šumadije je putovalo "ćirom" do Beograda i za mene je to bio pravi doživljaj. Do grada Brna smo putovali nekoliko dana. Bilo je malo neizvesnosti i malo straha. Ipak, u Čehoslovačkoj sam u mašinskoj školi proveo jedva nekoliko meseci, kada su odlučili da nas vrate. Dakle, ta međunarodna pomoć je uvek nekako bila ćudljiva i zavisila od politike velikih moćnih sila… To sam, nažalost, vrlo rano shvatio.

 

Ruski savet

Kada smo se vratili u Beograd, smestili su nas u vilu Vlade Ilića, predratnog gradonačelnika Beograda. Sva imovina mu je, naravno, bila konfiskovana, a između ostalog i vila u ulici Đure Đakovića, koja je bila pretvorena u dom za ratnu siročad. Kasnije je prešla u vlasništvo kompanije Geneks, u kojoj sam radio desetak godina. U prestonici mi je lepo krenulo: bazen, zoološki vrt, primaći salon u vili, veliko društvo…

 

Dopala mi se ugostiteljska škola, a na ona tri meseca učenja mašinske škole u Brnu sam već zaboravio. Učio sam za konobara, ali mi je onda jedan Rus rekao da je to jadno zanimanje, a da je kuvar uvek u igri. Nisam baš siguran koliko sam kao tinejdžer tačno razumeo višesmislenost njegovih reči, ali mi se dopalo to što sam čuo i tako sam završio kao kuvar. Tako mi je jedan Rus ucrtao životnu putanju.

– Kuvarsku praksu sam otpočeo u hotelu Imperijal, međutim, nekoliko meseci kasnije sam silom prilika završio i za konobara. Tako sam honorarno konobarisao u Miloševom konaku, da bih mogao da plaćam stanarinu u internatu. Posle položene mature, primljen sam kao kuvar u Imperijalu, koji se nalazio gde je danas Filozofski fakultet.

 

– Prvi put sam kuvao za doživotnog maršala Josipa Broza Tita u svojoj 21. godini, povodom svečanog održavanja kongresa Antifašističkog veća žena. Kuvanje je išlo prilično lako.

 

Jedinu zabunu u naše kuvarske redove su unosili ljudi u crnim odelima iliti udbaši i neki čovek u belom mantilu, koji je sve samo gledao i reč nije progovorio. Sve je prošlo kako treba, a sledeće kuvanje za Tita je bilo u zgradi Saveznog izvršnog veća, povodom posete etiopijskog cara Haila Selasija, kada sam spremao drugo glavno jelo.

 

Titova tajna

– Jednom prilikom, posle operacije žučne kese, lekar mi je rekao da Titu ni slučajno ne smem da pripremam kajganu. Odnosno, ako bude za večeru tražio kajganu, onda da mu smućkam samo belanca. I, kao za inat, Tito je sam došetao u kuhinju i tražio kajganu. Držao sam se lekarevog uputstva, a on me kad je video šta sam mu doneo, samo pogledao. Ustao i prosuo u kantu za đubre i rekao: "Ovo nije ono što sam tražio. Daj mi pravu kajganu". Nisam imao mnogo izbora, a to je bila naša mala tajna.

Pripremao sam ribu, na kojoj sam nožem ucrtao i ispekao jugoslovenski i etiopijski grb i tada sam dobio pohvale.

Ljudi u crnom

– Nastavio sam da radim u restoranu Golf, kada je Tito došao da vidi kuvara čarobnjaka, koji "peče grbove". Po mene je došao konobar i rekao mi da me zove drug Marko, a tako su zvali Aleksandra Rankovića. Nisam se uplašio, ali me je tresnula trema. Posle temeljnog ispipavanja ljudi u crnom su me i očešljali i nakrivili belu kuvarsku kapu i odveli pred Leku i Tita. Tito me je pitao šta im preporučujem, a ja sam kao iz topa odgovorio: "pihtije i glavu u škempetu, a za desert doboš tortu".

 

Tako je počelo moje druženje sa Starim. Ljudi u crnim odelima su me već obučili da pažljivo slušam i ništa ne pitam i tako je i bilo. Ponašao sam se po najbezbednijem principu, što vidim – ne vidim, što čujem – ne čujem. Onda su me sve češće zvali da kuvam za Tita. Tako sam bio sa njim i Jovankom na Brionima, kada me je Tito pitao da li bih smeo da kuvam njemu i Čerčilu i šta bih mi pripremao?

 

Vinston Čerčil je slovio za velikog pobednika u Drugom svetskom ratu i na njegov dolazak se dugo čekalo. Tito je želeo da impresionira Čerčila, a meni je to bio veliki kuvarski izazov. Za mesto susreta je bio određen Split. Za taj susret sam pripremao zakusku: dalmatinsku pršut, paški sir, ličku basu sa pečenim piletom. Zatim, istarske minestrone, stek velington, dalmtinsku pašticadu, zelenu salatu, a za desert krem od badema i šumskih jagoda. Od pića smo služili belo i crno viško vino i šampanjac.

– Nije bilo svetskog državnika ili bilo koje zvanične, pa i nezvanične posete Titu, koja mu je bila važna, da me ne zovu da im kuvam. Bilo je to lepo vreme. Tito je bio pravi majstor, umeo je i sa radnikom i seljakom, ali i sa svetskim političarima i prevarantima. Mislim da bi nam u Srbiji, ako hoćemo da krenemo napred, trebao pod hitno neki novi Tito, snalažljiv i uspešan, koji će gledati prvenstveno naš interes, a umeće da zaludi svetske moćnike.

 

Titu su se zaista svi svetski moćnici klanjali, a on je apsolutno dominirao. Privatno je bio razgovorljiv i prijatan čovek. Voleo je da se šali i obožavao je žene baš kao i vina. Jovanka je bila prava dama, ali prirodna, prostodušna i iskrena. Podmetali su joj raznorazne spletke, ali nisu joj mogli ništa.

 

Tito je voleo, mada je uvek imao neku damu u rezervi. Jovanka je takođe volela da sedne povremeno sa poslugom i popriča o sasvim običnim stvarima. Nervirali su je nutricionisti i dijete, jer je volela i da pojede i da popije. Inače, kad se ceo protokol završi, volela je pred spavanje da dođe kod mene u kuhinju i traži čašu piva. U tim trenucima je otvarala svoju dušu, iskreno i pošteno. Njeno poverenje nisam nikada zloupotrebio niti iskrenost iskoristio.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here