Prošlo je 65 godina od smrti velike dobrotvorke ledi Lejle Pedžet. O njenom životu i radu piše književnica Marija Miketić u svojoj novoj knjizi “Ponoćno svetlo”. Životopis engleske plemkinje temelji se na relevantnim istorijskim dokumentima i brojnim svedočanstvima savremenika, donoseći intimnu dramu ove tihe i skromne žene, koja pomaže Srbiji i srpskom narodu u najtežim ratnim iskušenjima, a čiji život do poslednjeg dana ostaje simbol milosrđa i odanosti. Na samrti ona ima samo jednu želju – da je njeni Srbi nikada ne zaborave.
Rođena 9. oktobra 1881, u ležernosti seoske aritokratske kuće u Midlseksu u Engleskoj, Lejla Pedžet već na krštenju dobija pečat svoje posebnosti. Kum joj je tadašnji princ od Velsa, koji će kasnije vladati britanskom imperijom kao kralj Edvard VII. Po običajima visokog plemstva, on devojčici daje četiri lična imena. Nazvana je Lujza Margaret Lejla Vemis, ali se u porodici brzo ustalilo njeno treće ime po redu, koje je dobila po tada veoma popularnoj arapskoj legendi Madžun i Lejla. Značenje ovog imena nosi znamenje svetlosti. Iako Lejla na arapskom doslovno znači noć, ne radi se o bilo kakvoj noći, već o onoj najlepšoj i najblistavijoj noći kada se zvezdana jata razgore, a ponoćno svetlo s nebesa odagna čak i najdublju tamu. U vremenima koja uslede ova simbolika trajno će obeležiti sudbinu Lejle Pedžet.
Plemenito poreklo
Bila je kćerka generala ser Artura Henrija Ficroja Pedžeta (1851-1928) i njegove supruge Mini Fiske Pedžet (1853-1919). Majka joj je bila Amerikanka, rođena u Masačusetsu, kao jedina kćerka Parana i Marijete Stivens, čuvenih američkih multimilijardera koji su se obogatili gradnjom i upravljanjem hotelima u Njujorku, Bostonu i Filadelfiji. Kralj hotela, kako su nazivali Stivensa, preminuo je 1872. ostavivši ćerki u miraz fantastičnu sumu od 10 miliona dolara. Uprkos novcu, Marijeta je smatrala da bi njenoj mezimici samo aristokratski brak mogao da podigne ugled u njujorškom društvu i rešila je da joj muža potraži u Londonu, gde se plemstvo sticalo rođenjem, a ne novcem. U maju 1875. Džon Vinston Čerčil, sedmi vojvoda od Marlboroa, Marijetin veliki prijatelj i čest gost u njenom hotelu, otvorio je gospođici Mini pristup visokim engleskim krugovima. Zablistavši u punom sjaju, mlada zelenooka brineta namah je osvojila londonski džet-set. U julu 1878. udala se za mladog plemića, tada oficira Škotske garde, Artura Pedžeta. Imali su tri sina i kćerku. Artur je imao drevne škotske korene. Njegov predak Henri Bejli, prvi erl od Aksbridža je 1770. kraljevskom licencom preuzeo titulu barona i devojačko prezime majke Karoline, te prvi postao poznat kao lord Pedžet.
Lejlin deda, general lord Alfred Pedžet bio je čuveni dvorjanin, asistent i savetnik dugovečne britanske kraljice Viktorije Hanoverske. Osim oca generala, imala je i trojicu braće oficira: najstariji Albert Edvard bio je pukovnik i u Velikom ratu komandovao Indijskom vojskom. Preminuo je na dužnosti 1917. od trovanja bojnim gasovima. Mlađa braća blizanci, Redžinald i Artur, bili su kapetani, a u mirnodopsko vreme konzuli, jedan u Nici, a drugi u Bijaricu. Pedžeti su važili za jednu od najpoznatijih vojničkih porodica u britanskoj istoriji.
Puritanka u duši
Zanjihana u luksuzu i nezamislivoj raskoši, vazda okružena vojskom slugu, dadilja i guvernanti, mala Lejla raste najpažljivije mažena, uz sve privilegije svog povlašćenog staleža. Ipak, kako sazreva, oseća da se ne uklapa sasvim u svoje okruženje. Likom i stasom je sušta majka, visoka i tanana, upečatljivih plavih očiju i tamne kose, ali je karakter povukla na očeve škotske pretke, prava je puritanka. Tiha, skromna, ozbiljna i disciplinovana, u detinjstvu i devojaštvu često je bolešljiva, putuje u toplije krajeve ili vodi miran porodičan život na selu, daleko od dvorskih svetala i očiju javnosti. Voli brze trkačke konje koje strastveno jaše. Gaji rasne pse i retke ptice. Bavi se hortikulturom i jedrenjem. Ne zanimaju je balovi, igranke, površna zabava, niti se zanosi idejom da postane društveni lider poput njene majke za koju se govorilo da je jedna od najzabavnijih i najuspešnijih američkih žena koje su ikada živele u Londonu. Naprotiv, Lejla se sasvim razlikuje od svoje majke, pohađa najprestižnije univerzitete u Londonu, Njujorku, Firenci i Parizu. Tečno govori svetske jezike. Kada stasa za udaju, odbija bračnu ponudu lorda Bruka, najpoželjnijeg mladoženje tog doba, jer je porodica Vorvik iz koje potiče po njenim strogim merilima krajnje nemoralna. Lord i ledi od Vorvika živeli su u naoko srećnom braku, ali se znalo da im je od četvoro dece jedino lord Bruk zajednički sin. Ledi od Vorvika bila je dugogodišnja ljubavnica kralja Edvarda VII.
Lečila majku
Prva iskustva o nezi i lečenju Lejla stiče u leto 1904, kada njena majka doživi nesreću pošto propadne kroz prazno okno kućnog lifta. Zbog fatalnih povreda ledi Mini je godinu dana vezana za krevet, a Lejla za to vreme, iz ljubavi prema majci, predano izučava medicinu. Dok u Balkanskim ratovima bude negovala srpske ranjenike, često će se sećati dana kada se nije odvajala od majčine invalidske postelje. Ostavši doživotno hroma, izmučena brojnim operacijama, ledi Mini se povlači iz javnog života. Početkom 1907. kupuje imanje u aristokratskom predgrađu Londona. Na imanju se nalazi Varen haus, veličanstveni viktorijanski dvorac iz 18. veka, okružen parkovima, baštama, kestenovom šumom. Čim se renoviranje završi, porodica se seli u Varen haus, a Lejla uživa u prirodi i cveću, u pticama koje obožava, u gotskom ambijentu samog dvorca. Ali njena sreća ne traje dugo. Već krajem leta te godine stiže vest da je isprošena za diplomatu Ralfa Pedžeta.
Jednom nogom u grobu
Lejlin pradeda feldmaršal lord Henri Vilijam Pedžet je u čuvenoj bici kod Vaterloa 1815. predvodio anglo-belgijsku tešku konjicu protiv kolone grofa D’Erlona. U poslednjim minutima juriša topovski hitac pogodio ga je u desnu nogu, te su morali da mu je amputiraju na licu mesta. Njagov ađutant Vajldman tvrdio je da se tokom amputacije feldmaršal smešio i zbijao šale o tome kako je za svojih 47 godina dosta ratovao i da nije fer da i dalje seče mlade momke po bojištima. Noga mu je amputirana bez anestetika, bez ijednog glasa. Hirurg je zabeležio da mu je koža ostala hladna i da mu puls nije prešao uobičajenih 66 otkucaja. Kasnije, kada mu je ritualno sahranjena odsečena noga, na pitanje kako se oseća, odgovorio je: “Jednom nogom u grobu” i ta fraza postala je opšte poznata u svetu.
