Misija Ledi Pedžet internirana je u Bugarsku 1. marta 1916. godine, po starom kalendaru. Jedinicu je činilo sedam lekara, 20 medicinskih sestara, šest članova pomoćnog osoblja i dva ranjenika koja je ledi Pedžet poveli sa sobom iz skopske bolnice, ne želeći da ih ostavi na nemilost Nemcima. Na izričit zahtev kralja Ferdinanda, bugarski vojnici prate britansku misiju od Skoplja, preko Niša, Pirota i Caribroda, do Sofije, gde Međunarodni Crveni krst organizuje doček.
Dug put do domovine
Na stanicu izlaze i predstavnici američkog poslanstva. Kraljica Eleonora ukazuje ledi Pedžet sve počasti koje joj pripadaju kao dami plemićkog roda. Tokom boravka u Sofiji, ledi Pedžet koristi svaku priliku da poseti srpske i britanske zarobljenike u bugarskim logorima, dostavlja im pakete hrane i lekove, bori se da dobiju što humanije uslove za život. U Bukurešt u neutralnoj Rumuniji stiže 17. marta, a rumunska kraljica Marija, unuka engleske kraljice Viktorije, prima je u audijenciju i organizuje svečane večeri na dvoru. Kada misija krene dalje, tranzit preko Dunava i Crnog mora, do ruskog Krima, organizuje bugarski ministar u Bukureštu. U Sevastopolju ledi Pedžet posećuje veliku kneginju Mariju Fjodorovnu, majku ruskog imperatora Nikolaja Drugog. U drugoj polovini marta brzim putničkim vozom misija stiže u Petrograd, gde ih dočekuje ruska carica Aleksandra, unuka kraljice Viktorije. Odatle brodom prelaze Finski zaliv i Baltičko more, zadržavaju se u Stokholmu i Oslu, i najzad početkom aprila zaplove Severnim morem ka Britanskom ostrvu.
Prijem kod kralja
Ceo London se stuštio na stanicu Kings Kros da dočeka Ledi Pedžet. “Britansko društvo nikada nije bilo više iznenađeno i uzbuđeno zbog bilo koje žene u ratu nego što je tada zbog ledi Lejle Pedžet. I nikada jedna cela nacija nije bila ujedinjenja u zahvalnosti samo prema jednoj jedinoj ženi kao što su to bili Srbi prema ledi Pedžet. Primila je pohvale čak i od austrougarske vlade! A prava je retkost da neprijateljski narod oda počast podaniku drugog neprijateljskog naroda”, izveštava britanska štampa.
Na svečanom prijemu u Bakingemskoj palati Džordž V čestita ledi Pedžet na vrednoj službi i kaže da je komandovala svojom bolnicom sa efikasnošću i veštinom kao generali koji predvode armije. Na to ona odgovara: “Moje divljenje srpskom vojniku i poštovanje prema njemu su bezgranični. On nikada nije prihvatio poraz, nikada se nije žalio, neverovatno je strpljiv, a u borbi mu je malo ko ravan. I drugi narodi imaju dobre borce, ali sumnjam da ih ima mnogo koji se mogu tako sjajno boriti živeći od dva hleba nedeljno. Srbi, naši plemeniti saveznici, osujetili su zloglasnu zaveru protiv slobode Evrope tako dugo i podmuklo pripremanu. I nastaviće da je osujećuju!”
Mladi na školovanju
Tih dana u Londonu boravi regent Aleksandar Karađorđević. Ledi Pedžet i njen otac general ser Artur pridružuju se deputaciji predstavnika Srpskog potpornog fonda u hotelu Kleridžs, gde je odseo srpski princ, kako bi mu izrazili počast i dobili istrukcije o daljem delovanju. Ubrzo rukovodstvo SPF najveću pažnju usmerava na slanje pomoći srpskim zarobljenicima u austrougarskim, mađarskim i bugarskim logorima, sa kojima stupa u vezu preko svog biroa u Švajcarskoj. Ledi Pedžet od jutra do večeri svakodnevno pakuje hiljade sanduka i paketa sa sanitetskim materijalom, koje potom šalju u Solun. Svesna da Srbiji treba svaka trunka pomoći, ona putem telegrama zamoli ledi Keri, suprugu britanskog ministra u Rimu, da preko rimskog konzulata stupi u kontakt sa Delfom Ivanić i sazna šta još može da se učini. Delfa u odgovoru ističe kao najvažnije “da se skupi što veći broj srpske omladine, koja luta i propada po tuđini, i da im se obezbedi školovanje na engleskim univerzitetima”. Ledi Pedžet i Gertruda Karington Vajld odmah osnivaju Obrazovni komitet, a kada 600 srpskih omladinaca stigne u London, upisuju ih u srednje, stručne i trgovačke škole. Osnovce prihvataju na stan i hranu engleske porodice, stariju decu smeštaju po hostelima, a studente – u internate u Oksfordu, Kembridžu, Birmingemu, Edinburgu, Glazgovu i Aberdinu.
Susret ratnih drugarica
Delfi Ivanić stiže pismo sa Krfa od srpske vlade koja želi da ona ode u Englesku kako bi od ledi Pedžet saznala sve važne podatke o Srbiji pod okupatorom. Delfa se spremno odaziva i odlazi u London gde je dočekuju ledi Pedžet i poslanik Matija Bošković. Kada na osnovu zabeleški ledi Pedžet sastavi opsežan izveštaj o sudbini i stanju srpskih porodica u Skoplju i o vojnicima i oficirima koji su po povlačenju pali u zarobljeništvo, Delfa šalje izveštaj.
Medalja časti
Te godine Njujorška federacija ženskih klubova odlikuje ledi Pedžet Medaljom časti koja se dodeljuje svake godine samo jednoj ženi iz celog sveta za najhrabriji čin učinjen mimo dužnosti. Ali ona ne prekida humani rad. Zajedno sa majkom ledi Mini, koja kao predsednica Fonda za pomoć ženama u ratu vodi dve bolnice, jednu u Pejntonu i drugu u Lankasteru, organizuje internacionalnu dobrotvornu akciju. Sve plaća iz sopstvenog džepa, a svaki peni uzet za ulaznice predaje Fondu za pomoć slepim vojnicima. Na matineu prikuplja još milion funti, a veliki deo tog novca šalje Domu za srpsku ratnu siročad.
Skoplje je i vaše
Drugo pismo regenta Aleksandra uručeno Ledi Pedžet u Londonu 27. maja 1916.
“Draga Ledi Pedžet,
Koristim se polaskom gospodina Marinkovića da Vam pošaljem ovo pismo i da Vam rečem da na Vas ovde s blagodarnošću mislimo. Danas je skoro cela naša vojska srećno prebačena u Solun, gde nestrpljivo čeka trenutak povratka na svoja opustošena ognjišta. I ja se uskoro spremam da odem tamo, iako ne verujem u tako skori napad. Po povratku iz inostranstva zatekao sam veliku promenu, srećom na bolje, kod vojnika. Danas su svi u dobrom zdravlju i neverovatno spremni za nove poduhvate, i uz to puni vere. Svi se nadamo da ćemo prilikom oslobađanja Skoplja opet imati zadovoljstvo da Vas vidimo. Malo ćemo se boriti i za Vas, jer je Skoplje i Vaše, to nikada nećemo zaboraviti, kao ni Vaš rad kome se divimo i koji će ostati urezan u duši našeg naroda kao lepa uspomena među tolikim ružnim koje nam je ovaj rat ostavio. Nadam se da ste sa zdravljem dobro i da ste se potpuno odmorili od tolikih umora. Ljubim Vam ruku, odani Vam Aleksandar.”
