pixabay.com

Kada su Karađorđe i njegovi ustanici oslobodili Beograd, prva zima je bila najteža za udovice i siročad pobijenih Turaka.

Sve što nije pokosila glad i hladnoća vuklo se ulicama proseći golu kost ili koricu hleba. Među njima je lunjala i jedna devojka, gotovo još devojčica, ali se već tada moglo videti da će izrasti u lepoticu. Prerušila se i ova mlada Turkinja tako da niko ne bi ni pomislio da će ući u istoriju kao „Mala gospođa“ i postati jedna od veoma moćnih i bogatih žena Srbije.

Kosu je ulepila blatom, umotala se u garež i u krpe, kolutala očima kao jurodiva, puštala penu na usta i mahala rukama što joj je donelo „uspeha“ u prosjačkom zanatu. Ljudi su joj bacali milostinju samo da im ne bi prišla ili ih, daleko bilo, dotakla.

Granulo je proleće, a sirotinja na beogradskim ulicama nije imala nameru da menja berićetan posao, jer su u ustanku mnogi Srbi dobro napunili džepove. Ali, ustanicima su zasmetale gomile odrpanaca na ulicama. Zato su ih jednog dana sve potrpali u dve lađe i poterali Dunavom u Tursku, ne razmišljajući mnogo da li će ih rođaci rado dočekati.

Pošto su lađe prošle pored varošice Poreč zaustavio ih je ustanički vojvoda Milenko Stojković. Prvi se popeo na palubu i počeo da bira sebi najlepše robinje. Bio je lep čovek i mnoge od tih očajnih žena rado su krenule za njim, računajući da će bar sitije živeti. Samo devojka koja će se ubrzo potom nazvati Jelenka nije htela u harem nekog samozvanog hajdučkog sultana, pa se i dalje pretvarala da je uboga i luda. Nije vredelo. Imao je Milenko oko za žene…

Izvor:

Vestionline

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime