wikipedia.org
Jakšić na narodnom zboru na Petrovoj gori jula 1994.

Bogdan Oreščanin, posle odlaska Velimira Terzića, obavljao je dužnost načelnika Glavnog štaba Hrvatske. Njegovo postavljenje na tu dužnost smatrano je u Hrvatskoj za svršenu stvar.

Jednoga dana iznenada je naišao u moj štab Jedanaestog korpusa komandant Glavnog štaba Hrvatske Ivan Gošnjak. Za vreme oskudnog ručka postavio mi je – ako se ima u vidu već tada njemu poznato moje novo postavljenje, provokativno pitanje: „Šta ti misliš o dužnosti načelnika štaba?“

Zlatni sat

Za vreme ručka, postavio mi je – ako se ima u vidu, već tada, njemu poznato moje novo postavljenje, provokativno pitanje: „Šta ti misliš o dužnosti načelnika štaba?“ Ne sluteći šta će biti i bez iskustva – koje ću naknadno steći da pred Gošnjakom treba biti oprezan i ne govoriti uvek ono što se misli – ja sam odgovorio onako u šali: „To je nezahvalna dužnost, jer sve što je dobro i uspešno pripisuje se komandantu, a za sve što ne valja okrivljuje se načelnik štaba“.

Kratko vreme posle toga u Štab korpusa stiglo je obaveštenje da sam postavljen za načelnika Glavnog štaba Hrvatske i naređenje da se javim na novu dužnost. Generalni komitet KPJ i Vrhovni štab, nezadovoljni radom u Hrvatskoj, nisu hteli za načelnika da zvanično postave Oreščanina „odličnog operativca“, nego su želeli da personalnim promenama u rad Glavnog štaba unesu više borbenog iskustva.

Za vreme boravka CK KPH i Glavnog štaba Hrvatske na obroncima Petrove gore, iznad sela Suva Perna u kestenovoj šumi, u kojoj sam kao dete „kupio kestenje“, sovjetska vojna misija pozvala me je jednog dana u svoju baraku na zakusku. Izvanredno počašćen pozivom, otišao sam u zakazano vreme na mali prijem na kojem su mi Rusi poklonili zlatni sat i sovjetski automat. Služen je čak i kavijar. Trebalo je nazdravljati i ispijati „do dna“ za Staljina, pa onda redom za sve komandante frontova od Lenjingrada do Balkana, pa za „našu družbu“…

Zdravica za Staljina

Uzeo sam čašu votke – „stolične“ i otpio samo gutljaj. Bilo je to dovoljno da mi pozli, pa su me preplašeni Rusi morali otpratiti do moje barake. Mislili su verovatno „nema ovde vojnika!“ Ni po merilima hajdučke gerile i Krajišnika, u čijem se kraju to desilo, ja nikad ne bih mogao biti hajdučki harambaša „ljuti kavgadžija i megdandžija“.

Prvih dana posle rata 1945-1947. godine savladao sam i ovaj, pri diplomatskim kontaktima, neizbežan zadatak – pijenje bez opijanja. Uvidevši da se svaki susret s Rusima započinje „tostom“ – zdravicom „za Staljina“, da bi onda usledili „tostovi“ za sve komandante frontova, dok ne ostane uspravan samo jedan učesnik kao pobednik, morao sam se posebno pripremati za prijeme.

Treba pre seanse pojesti što više putera i napiti se zejtina, rekli su mi „stručnjaci“. Tako su mi dve kašike zejtina i malo putera pred prijem kod sovjetskog ambašadora, 7. novembra 1947. godine – poslednji pred izbijanje IB-ovske ere – omogućili da, uz obilno jelo i piće, uopšte ne osetim dejstvo alkohola uzetog kroz mnoge „tostove“.

Na moju „sreću u nesreći“, IB je, pored ostalog, prekinuo i ovo moje iskušenje. Godine 1956, Rusi će, za vreme moje posete sovjetskim oružanim snagama, poštovati moju želju da ne pijem, daleko pre „prohibicije“ Miške Gorbačova. 

Zamerke zbog srpskog jezika

Od majke sam naučio jezikom Vukove bosansko-hercegovačke ijekavštine, koji je on izučavao i na Kordunu. Srpsko-hrvatskom ijekavštinom pisalo se i u školama u koje sam išao u Hrvatskoj između dva rata, iako se moglo služiti i ekavštinom kojom govore i Zagorci, najautetntičniji Hrvati. Poznato je da nekim učencima velike muke zadaje ono „je“ i „ije“ zbog kojih se crvene sveske psimenih zadataka. Našavši se u Beogradu, na studijama, prešao sam na ekavštinu i tako zasvagda rešio onaj problem „je“ i „ije“

U proleterskim brigadama u kojima sam se borio do 1943. godine nikom nije na pamet padalo da pravi pitanje od toga kako ko govori i piše. Svačije pismo i govor bili su prihvatljivi, ako se njima izražavala progresivna, naučna, komunistička ideologija i stremljenja nacionalnooslo
bodilačke i revolucionarne linije NOP-a – Jugoslavije i socijalizma-komunizma.

Sadržaj je dominirao do te mere da se ni jezik ni govor nisu primećivali. Ovo se odnosilo i na Titov jezik, koji je neka mešavina kajkavštine i štokavštine, ekavštine i ijekavštine. I ja sam u Glavnom štabu Hrvatske mešao ekavštinu i ijekavštinu, utoliko pre što se u Hrvatskoj koriste oba govora.

Bio sam neprijatno iznenađen kada mi je politički komesar Glavnog štaba Hrvatske, Rade Žigić, opet zagonetno, ispitivački zvanično saopštio: „Ovdje ti zamjeraju da što iz Glavnog štaba namećeš srpski jezik“ – ne rekavši mi ko to zamera i zašto se u štabu čiju su polovinu vojske, 1941. i 1942. većinu, činili Srbi, ne bi moglo govoriti i srpski.

Kako ovo nije značilo da ja podešavam jezik iz taktičko-političkih razloga, nego da trebam govoriti i pisati po nečijem diktatu, iako je proglašen i princip slobode i nacionalnog i verskog i kulturnog ispoljavanja na celoj teritoriji Jugoslavije – produžio sam da pišem i govorim kako mi je bilo najpodesnije, ne osporavajući to pravo ni drugima.

„Naredba“ Vladimira Nazora

Žigićeva primedba meni, bila je u skladu s unitarističko-hrvatskim pogledom na jezik u socijalističkoj Hrvatskoj, tadašnjeg predsednika ZAVNOH-a, pesnika Vladimira Nazora koji je govorio: „Dok ste na teritoriji Hrvatske, imate da pišete hrvatski. Sve što iz Hrvatske izlazi i u nju ulazi ima da bude na hrvatskom jeziku . Ko ne zna hrvatski ne može ni da radi kod vas…“ Očevidno jasna asimilaciona perspektiva za brojne Srbe u socijalističkoj Hrvatskoj koji su i u katoličkoj, centralističkoj germanskoj Habsburškoj monarhiji uživali ne samo kulturnu, nego i političku autonomiju.

Sutra – Memoari Pavla Jakšića (17): Optužbe kao priznanje

Izvor:

Priredila: Nada S. Jakšić

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime