Za onog ko želi da bude human, ili bolje rečeno za onog ko je u duši human, daljine ne mogu da budu nikakva prepreka. Ovo se odnosi na mnoge naše ljude u svetu koji nesebično pomažu bolesne, sirote, stare i gladne u matici. Među onima koji i te kako doprinose da čamotinja starosti bude bar donekle podnošljivija nekome u otadžbini jeste i čitateljka "Vesti" koja se potpisuje kao "Usamljena baka iz Liverpula". Ovog puta, kao i nekoliko puta ranije uoči Vaskrsa, poslala je 150 dolara usamljenoj starici Borki Drežević iz takovskog sela Drenova. Dar u pravo vreme i, kako kaže Borka, kao da joj je od samog Svevišnjeg poslat. Svaku pošiljku i reč od naših ljudi iz sveta, a bilo ih je do sada nebrojano, među kojima i nekoliko od donatorke iz daleke Australije, Borka Dražević, jedini potomak narodnog heroja Dragomira Draževića, koja živi samotno i krajnje sirotinjski, zalije suzama punim zahvalnosti.
– Plačem, jer sve lepo što nam se dogodilo proteklih nekoliko godina bila su pisma iz daleka i novac koji nas je održavao u životu. Nažalost, Jovan i Čedina su usnuli u Gospodu, a ja sam postala još usamljenija i bolesna. Osim lekova koje ću kupiti od novca koji mi je poslala ta dobra žena, pripremiću i bogatiju trpezu za Vaskrs. Naravno, pomoliću se Bogu za sve koji misle i na one kojima život, kao meni, nije bio naklonjen. Želim im svu sreću ovog sveta i neka u zdravlju i miru obeleže ovaj veliki i radosni praznik, ma gde bili – poručuje Borka Dražević.
|
Ganuta pismom – Možda su ove suze najbolji dokaz osećanja koja se probude u čoveku kad mu neko uputi reči satkane iz srca i duše, poput pisma usamljene gospođe iz Australije. Ali i svih drugih koji su se nama Draževićima našli kada nam je bilo najteže i kada nismo imali ni koru hleba u kući, a o lekovima i da ne govorim – kazala je baka Borka. |
