Bili su deca kada ih je stigla Oluja. Imali su šest, sedam, najviše deset godina dok su ih roditelji ubacivali u automobile, na traktore i kamione spasavajući ih od Hrvatske vojske koja ih je u zanosu etničkog čišćenja isterivala iz njihovog zavičaja. Avionima, tenkovima, bombama…
Danas, skoro 19 godina kasnije, oni su zreli mladići od kojih većina nije starija od 30 godina, mnogi su se već oženili i postali očevi. Izrasli su u uspešne mlade poslovne ljude kojima su roditelji prepustili upravljanje porodičnim fabrikama, uslužnim firmama, agencijama, malim biznisom za koji nisu dobili ni dinar kredita, ni evro podsticaja.
Žive i rade uglavnom u Vojvodini (Novi Sad, Temerin, Ruma) i u Beogradu. Posao ih često odvede u zemlje Evropske unije među kojima nije Hrvatska.
U Hrvatsku ovi momci ulaze samo kad požele da obiđu svoj rodni kraj – Baniju i mesto rođenja – Žirovac, Donji i Gornji.
Umesto po raznim morima i turističkim destinacijama, oni radije obilaze rodno mesto svojih predaka, dedova, pradedova. Njihovi očevi ne mogu u Žirovac jer se uglavnom nalaze na poternicama koje vlasti u Zagrebu obnavljaju i štancuju kad god im se učini da bi neki Srbin zaista mogao da se vrati i trajno nastani tamo odakle je pre dve decenije proteran.
I dok očevi zaziru od hapšenja, njihovim sinovima Tuđman, Mesić i naslednici nisu mogli da nakače na leđa ni oružanu pobunu, ni učešće u "srbočetničkim postrojbama", ni ratni zločin. Zato oni slobodno ulaze u Žirovac.
Obnovili su svojim novcem, bez pomoći bilo kakvih izbegličkih, povratničkih, zavičajnih ili verskih udruženja, crkvu Svetih apostola Petra i Pavla. Uložili su oko 30.000 evra da bi taj pravoslavni hram (koji, prema jednom izvoru, datira iz 1775, a po drugom iz 1830) učinili dostojnim i poželjnim mestom za okupljanja Žirovčana rasutih po celom svetu. Da bi se družili u crkvi i pred crkvom kad već ne mogu u svojim, u korov zaraslim dvorištima i srušenim i spaljenim kućama sa kojima je Hrvatska ponosno ušla u Evropsku uniju.
Žirovac se nalazi na putnom pravcu Glina – Dvor na Uni i ostaće u trajnom sećanju hiljadama Ličana, Kordunaša i Banijaca koji su u avgustu 1995. preživeli Tuđmanove i Izetbegovićeve jurišnike. Za one Srbe koji nisu uspeli da pređu Unu, one pobijene i pokopane u masovnim i za sada tajnim grobnicama, još niko nije odgovarao. Ni u Hagu, ni u Zagrebu, ni u Beogradu. Beograd presuđuje samo Srbima po hrvatskim optužnicama.
Decu "ratnih zločinaca" iz Žirovca poželela bi, naravno i Hrvatska, doduše više njihov novac, nego njih, ali oni u njoj teško da ostave ijedan evro. Čak i kada organizuju druženje, kao ono koje su imali u nedelju ispred kuće Ostojića. Pre će platiti spavanje i zabavu u Banjaluci nego, na primer u Sisku.
Nekoliko puta godišnje dolaze u Žirovac, tamo gde je pre vek i po pod pseudonimom Petar Mrkonjić ratovao kralj Petar Prvi Karađorđević pridružujući se ustanicima protiv Turaka u buni iz 1875-1876. Srbi su mu podigli spomenik na Ćorkovači, ali su ga 1941. srušile ustaše. Ostali su temelji, borovi i čempresi.
I mladići iz Žirovca, baš kao i njihovi očevi, odrasli su uz priče o Mrkonjićevoj hrabrosti, o tome kako su ga Srbi čuvali i prevozili kočijom sakrivenog u buretu sa dva dna.
Momci iz Žirovca ne voze kočije već moćne automobile.
I ne skrivaju se.
Naprotiv, na njihovim feštama svako je rado viđen gost.
I lekar sa beogradske VMA, Srbin koji radi u petrinjskoj bolnici; i Makedonac, povratnik iz Kanade, zastupnik interesa svojih sunarodnika koji su u Hrvatskoj takođe manjina; i sveštenik iz Dvora na Uni, čiji su se bivši parohijani, oni iz Plaškog, takođe spasavali u Oluji, bežeći preko Žirovaca; i meštanin poznatiji kao Gagarin, građevinac koji je obnavljao francuski dvorac, a nije mogao svoju kuću…
