EPA/Ronald Wittek
Frankfurt

Kako se ljudi poreklom iz Srbije i regiona snalaze u Nemačkoj, šta im najviše nedostaje, kako se najbolje prilagoditi – za Dojče vele priča Maja Vukmanić, psihoterapeutkinja i psihoanalitičarka iz Frankfurta.

U kojoj meri naši ljudi doživljavaju nešto poput kulturnog šoka kada dođu da rade i žive u Nemačkoj?

– Nisu oni svesni da je to šok. Oni obično kažu da su došli iz jedne tople zemlje u hladnu zemlju. To, da se radi o šoku, otkrije se tek tokom terapije. Tek onda shvate šta im zapravo nedostaje. Jer ta promena, dolazak iz zemlje u kojoj su ljudi privrženi jedni drugima, u ovu, u kojoj je mnogo toga u međuljudskim odnosima drugačije, tome se nije lako prilagoditi. To ume da izazove potištenost.

Da li i zbog toga traže pomoć terapeuta?

– Ne direktno, ne bih rekla. To je jedna komponenta. Zbog toga mi dolaze posebno mlađi ljudi sa naših prostora, oni koji su došli poslednjih godina, koji su dobro obrazovani i zaista žele da se integrišu. Žele ovde da žive, da ostanu, žele ovde da nađu prijatelje.

Njima posebno smeta što ne mogu brzo da se uključe u nemačko društvo. Mladi dolaze uglavnom odmah posle studija. Nedostaje im druženje, onako kako se to dole praktikuje. Da kažemo – nedostaje im opuštena, spontana zabava.

To ovde nije tako rašireno. Ovde to funkcioniše samo kad se ljudi već dobro poznaju. Nemci to isto vole, ali je to kod Nemaca kao i posao, strukturisano, organizovano u raznim grupama i udruženjima, preko sporta, hobija… Nemci nisu tako pristupačni, ali to ne znači da su hladni. A ni to da decu sa 20 godina šalju u život ne znači da su hladni. To je prosto određen način života. Našim ljudima ovde nedostaje zajednica.

Moram da kažem da je ovo jedna drugačija generacija. To nisu oni klasični migranti, takozvani gastarbajteri koji su ovde došli pre 40-50 godina, čisto iz siromaštva, s namerom da rade i zarade i onda kasnije nastave život tamo odakle su došli. Mnogi od njih su doživeli razočaranje, jer nisu mogli dovoljno da zarade, jer nisu mogli ekonomski da osiguraju taj dalji život… I tek onda je počela njihova integracija u ovo društvo. Tek onda su takvi faktori, druženje, zajednica… počeli da igraju neku ulogu u njihovim životima.

Da li je nemačko društvo otvoreno prema strancima?

– Mislim da je nemačko društvo otvoreno za prihvatanje novih ljudi i da poštuju saradnju. Ali da bi ljudi mogli jedni s drugima stupiti u kontakt moraju se moći sporazumeti. Dakle treba se potruditi da se nauči jezik. Niko ne mora da govori perfektno, nije problem naglasak… ali mora da ima pojma kako ovaj jezik funkcioniše.

Da li se naši ljudi žale na diskriminaciju zbog toga što su stranci?

– Nemam pacijenata koji se žale da ih ponižavaju zbog toga što su stranci. Diskriminacija se može doživeti na puno područja, ali u mojoj praksi to nije konflikt sa kojim se moji pacijenti bore – kaže doktorka Maja Vukmanić.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime