Postoji Francuz koji sanja srpski pasoš. Ambasador Srbije u svetu, kako sebe naziva Karl Odbur, mora da napusti Beograd jer nema dozvolu boravka. Ovaj 44-godišnjak pre četiri i po godine je doselio u srpsku prestonicu, gde vodi nekoliko sajtova za promociju naše zemlje u svetu. Taj sadržaj do sada je pregledalo više od osam miliona ljudi u svetu. Osim što piše afirmativne tekstove o Srbiji, i na svojim internet stranicama postavlja prelepe fotografije i filmove, Karl kaže da istinski voli Srbiju koju naziva svojom novom otadžbinom.
– Moja ćerka i Srbija su mi sve u životu – kaže on za "Vesti".
Objašnjava da nikada nije zatražio boravišnu vizu, jer je "po srpskom zakonu potrebno da na bankovnom računu imate 1.000 evra, a on nikada toliku količinu novca nije imao kod sebe". Zato se oslanja na dobru volju srpskih vlasti nadajući se da će mu izaći u susret, jer za ćerku Lunu i sebe ne vidi drugi dom.
– Pre oko mesec dana dvojica policajaca su pokucala na naša vrata i tražili su mi pasoš. Rekli su mi da nemam vizu i odveli me kod sudije. Međutim, ta žena sudija je bila sjajna. Ona je znala za moj sajt i šta radim za Srbiju, tako da mi je izrekla samo opomenu i dala maksimalno odlaganje od mesec dana da rešim svoj problem. Ali, javio se još jedan problem. Pasoš mi je istekao, pa sam zatražio novi u francuskoj ambasadi u Beogradu, ali mi baš i nisu izašli u susret – priča Karl Odbur.
Dodaje da se u taj proces dobijanja novog pasoša "možda umešala i politika jer se on svojim tekstovima protivi nezavisnosti Kosova". 
– Ne želim da se vratim u Francusku, niti želim da prestanem sa promocijom Srbije i odbranom kosovskih Srba. Ako se vratim u Francusku, plašim se da će odbiti da mi uopšte daju pasoš. Osim toga, ja u Parizu nemam ništa. Biću primoran da spavam na ulici. Moj san je da imam srpski pasoš. Ceo život mi je u Srbiji. Želim da živim i umrem u Srbiji – odlučan je Odbur.
Za Srbiju je prvi put čuo 1999. godine, za vreme bombardovanja, kada je posumnjao u ono što su plasirali američki mediji.
– Tri godine kasnije sam gledao dokumentarni film o vašoj zemlji, i to je bilo nešto veoma specijalno. Sećam se mališana koji su pevali "Moji su drugovi, biseri rasuti po celom svetu…". Čvrsto sam odlučio da dođem u Beograd, i to sam učinio 2005. godine. Odmah sam znao da je to moj grad! Međutim, ubrzo su lekari mojoj supruzi konstatovali rak. Tri godine sam se starao o njoj, i kada je preminula, odlučio sam da dođem u Srbiju. Prodao sam sve i došao u Beograd sa ćerkom – priča Karl, koji u glavnom gradu Srbije živi od donacija koje mu se uplaćuju posredstvom interneta. Međutim, bez obzira na to što radi tako veliku i lepu stvar, osim pojedinaca, Srba iz Kanade i Australije, malo je drugih zainteresovanih donatora. Život koji vodi sa desetogodišnjom Lunom, koja odlično govori srpski, nije nimalo lak.
– Volela bih da imamo više novca. Tata nema para da kupi frižider, mašinu za pranje veša, stan koji iznajmljujemo je polunamešten. Ponekad nemamo ni za hranu – priznaje Luna koja, kao i njen otac, obožava Beograd i vožnju autobusima. Trenira hokej u Beostaru i kaže da joj je "mnogo lepo".
– Imam ovde dosta drugara i drugarica. Bilo bi mi grozno da se moram vratiti u Francusku. Jedino mi fali majka – ispričala je Luna.
|
Promoviše turizam
Komšije zovu na ručak |
