instagram/senida_h
Senidah

Postoji nekoliko automatskih asocijacija koje nužno imamo kada je reč o nemačkoj ili austrijskoj muzici. Često su to prvo čuveni kompozitori, zatim Ramštajn, Nena ili Falko, mlađi bi verovatno naveli Tokio Hotel, ali to nije sve što ova bogata muzička scena ima da ponudi – pogotovo kada dođe do preplitanja srpskih cajki, turbo-folka, trepa i repa.

Označen kao „simbol dekadencije srpskog naroda“ i saundtrek raspada Jugoslavije, turbo folk je već decenijama u javnosti Srbije posmatran kao zlokobni koktel „ruralnog i primitivnog“, i najpouzdaniji kulturološki simbol „istočnjačkog“ mentaliteta koji nas sputava da izađemo iz tamnog vilajeta prošlosti i zakoračimo u evropsku budućnost.

Međutim, koliko je taj stav bio naivan i kratkovid, svedoči i činjenica da je upravo turbo folk, i svi njegovi pop derivati, bio „pionir u uspostavljanju i promociji tržišnih odnosa“ u post-socijalističkoj Srbiji. „Narodnjaci“ su ispratili svaki korak privredne i društvene transformacije i, praktično, iako optuživani kao “nazadnjaci”, dali su primer liberalnoj inteligenciji kako se u stvari ide u korak sa vremenom.

I upravo tu dolazimo do neverovatne kombinacije sprsko-nemačkog trep, rep, folka koji tokom poslednjih godina, a pogotovo među gasterbajterima – pojedinim našim ljudima koji žive u Nemačkoj i Austriji – postao enormno popularan i rado viđen gost u svakom klubu, kafani ili kućnoj proslavi.

Tako na Balkanu imamo Jalu Brata i Bubu Korelija, Senidu, MC Stojana, Maju Berović i slično, a van granica eks Jugoslavije, imamo i njihovog muzičkog paravana, nekima i dobrog prijatelja, Rafa Kamoru. Domaćoj javnosti je možda najpoznatiji po duetu sa Senidah, najpopularnijom pevačicom na našim prostorima. Njih dvoje su “udružili snage” i prošle godine objavili pesmu “100%”, koja je prilično “zavozala” diskoteke u dijaspori.

U postmodernom vremenu gde su žanrovske granice rastegnute do krajnjih granica, trep i folk su verovatno najfluidniji i najprilagodljiviji žanrovi. Ustrojili su se po uzusima vremena u kom živimo – forma je kratka i jasna kao reklama, dok je muzika apsorbovala elektronsko-sintetički gas koji već decenijama dominira industrijom. Iz ugla nostalgičnog Balkanca kome nedostaje domovina, ovakve „fuzije“ žanrova i jezika pružaju potpuno drugačiju realnost.

Tako je balkanska priča o uspehu trep, rep, nemačko-srpskih cajki pre svega priča o tranziciji – priča o braku iz nužde sela i grada, odlaska iz domovine, i kooperaciji globalnog i lokalnog. Jedna fina, srećna pričica o sveopštem pomirenju identiteta u tržištu, u vrtlogu neoliberalnog kapitalizma u kom je kultura roba, pa onda, ako stigne, sve drugo.

1 KOMENTAR

  1. Е животе драги, а ми мислили пре 40ак година да су Цеца и Џеј лоша комбинација уз пиће..

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime