Završetkom Hladnog rata, svet je ušao u turbulentno doba globalizacije i neoliberalnog kapitalizma.
Slom Sovjetskog Saveza i socijalizma, uzrokovao je da u zapadnoj Evropi, dotle dominantni kocept države blagostanja, počne da jenjava i nestaje. Naravno, razlozi nisu bili samo eksterne prirode.
Država blagostanja se urušila zbog „stagflacije“ (visoke nezaposlenosti i inflacije), ali se ne sme prenebregnuti ni uticaj koji je dolazio spolja, oličen kroz nestanak poluvekovnog protivnika. Pritisak profitnih krugova iz SAD-a je takođe bio velik, pa je i pre nego što je de facto pao Berlinski zid, otpočelo doba neoliberalizma.
Tome svedoče i dve političke perjanice ove društveno-ekonomske formacije, tadašnji predsednik SAD Ronald Regan, s jedne, i britanska premijrka Margaret Tačer, sa druge strane Atlantika.
Promovisanjem zakona tržišta kao noseće osovine novog svetskog poretka, čovečanstvo je iz godine u godinu, tokom prethodnih tridesetak godina, napredovalo u pravcu socijalnih nejednakosti, kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou. Ispostavilo se da ova ekonomska paradigma očiglednije nego druge, favorizuje oligarhijske strukture, dovodeći do toga da se novac koncentriše u rukama odabranog, malog broja ljudi, a da većina živi nezadovoljavajuće živote.
Kao rezultat toga, došlo je do privatizovanja svih onih, nekada društvenih pravnih lica, često i onih od kapitalne važnosti za državu i društvo. Neintervencionizam, ideal liberalnog tumačenja tržišnih odnosa, u velikoj meri, uticao je na položaj onih koji svoj rad prodaju na istom tom, „slobodnom“ tržištu – na položaj radnika.
Ispunjenje prava radnika je danas, u uvodnim decenijama dvadeset prvog veka, podjednako aktuelno kao i ranije tokom istorije. Jednostavno, prevladavanje kapitalizma i slobodnog tržišta, nije dalo adekvatne rezultate. Neolibelarni ekonomski koncept, baziran na principima ortodoksnog tržišnog fundamentalizma, u mnogim krajevima sveta je pokazao svoju tamnu stranu.
U uslovima globalizacije, širenja tržišta i promovisanja ideje o profitu kao jedino važnom cilju, nema previše prostora za poklanjanje pažnje radnicima, uslovima u kojima rade i zadovoljenju njihovih prava na sindikalno udruživanje. Kada se konkurentnost na tržištu nametne kao osnovni cilj, to automatski znači da treba odstraniti sve ono što će tu konkurentnost narušiti i ograničiti.
To je razlog zbog kojih mnoge države, u cilju privlačenja stranih investitora, prilagođavaju zakonodavstvo prohtevima velikih firmi. Tako su tim kompanijama omogućene poreske olakšice, ne kontroliše se njihov uticaj na životnu sredinu, za svako radno mesto, država investitoru plaća i po par desetina hiljada evra, a što je najtragičnije, daju im se odrešene ruke kada je u pitanju eksploatacija radnika.
Najmoćnije među njima, takozvane transnacionalne korporacije, obrću profit veći od bruto nacionalnog proizvoda mnogih država, tako da njihove investicije pre predstavljaju asimetrično prijateljstvo u kome političke elite na čelu država, zarad ostvarenja ličnih ambicija, rade šta im se kaže. U takvom ustrojstvu, logično, najgore prolaze zaposleni u firmama.
Sistematskom eksploatacijom radnika u nekim regionima sveta, došlo se do toga da se u dvadeset prvom veku govori o neokolonijalizmu, nasleđu onog terora koji je indukovao velika stradanja u zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike, i koji je, između ostalog, doveo i do svetskih ratova.
Da li će u budućnosti doći do buđenja klasne svesti kod onih najugroženijih pripadnika zajednice, ostaje da se vidi. Do tada, nejednakost i socijalni jaz će biti neke od osnovnih odlika savremenog sveta neoliberalnog kapitalizma.
