U julskom izdanju magazina “Odbrana” objavljen je specijalni prilog o ađutantima srpskih vladara. Autor priloga je pukovnik dr Slobodan Đukić, a uz dozvolu autora i magazina “Odbrana”, “Vesti” prenose biografije ljudi o kojima se malo zna.
“Odbrana” je magazin Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i nastavlja tradiciju “Ratnika”, prvog vojnog lista u Srbiji koji je izašao 24. januara 1879.
Ađutanti su delili sudbinu srpskih vladara. Obavljajući važnu i poverljivu dužnost oni su imali priliku da bliže upoznaju vladare i steknu njihovo poverenje. Međutim, tokom burnih političkih dešavanja – dinastičkih prevrata, državnih udara i političkih smena – ađutanti su bili izloženi udaru. Neki su svoju vernost vladaru platili životom, dok su drugi bili prognani iz zemlje, osuđeni na zatvorsku kaznu ili su izgubili službu. Mnogi od njih su do danas nepravedno ostali zaboravljeni.
Imenovanje prvih kneževih ađutanata u Srbiji vezano je za donošenje i primenu Turskog ustava, koji je 13. februara 1839. godine (sve do 1. januara 1919. svi datumi dati su po starom julijanskom kalendaru) pročitan na Kalemegdanu. Knez Miloš Obrenović je već sledećeg dana, svojim ukazom, postavio četiri ministra – popečitelja i 17 članova Državnog saveta. Za kneževe ađutante 19. marta 1839. imenovani su pukovnici Arsenije Andrejević i Pavle Stanišić i kapetan Živko Davidović. Da bi se razlikovali od ostalih oficira, ađutanti kneza Miloša preko desnog ramena nosili su akselbendere (dekorativna oznaka na uniformi nekih vojnih lica, izrađuju se obično od gajtana raznih boja). Prvi kneževi ađutanti bili su oficiri bez formalnog vojnog obrazovanja. Kasnije, u drugoj polovini 19. veka, kada se u Srbiji povećao broj školovanih oficira, od njih je zahtevano da imaju i formalno vojno obrazovanje.
Srpkinju oteo od Turaka
Pukovnik Arsa Andrejević rođen je 1790. u selu Brnjici u Sjeničkoj nahiji. Godine 1809, kad je Karađorđe sa vojskom odstupao od Novog Pazara, i Arsin otac Andreja, sa svojom porodicom, prešao je u Srbiju i nastanio se u Brusnici. Andrejin sin Arsa znao je da čita i piše, ali se ne zna gde je “knjigu učio”. Kao vrednog i okretnog mladića knez Miloš ga je uzeo u službu, te mu je u ratu bio kuvar. Jednom, razbivši neprijatelja, knez opazi da Turci, bežeći ispred Srba, vode na konju i jednu ženu Srpkinju. Knez obeća novčanu nagradu onome ko tu Srpkinju otme od Turaka. Arsa na brzoj bedeviji, odmah odleti u Turke, rastera ih, ugrabi Srpkinju i dovede je knezu. Novčanu nagradu nije hteo da primi, pošto je, govorio je on, samo ispunio svoju dužnost. Posle tog događaja, knez ga je još više zavoleo. U njegovoj službi Arsa Andrejević obavljao je različite poslove. Godine 1827. postavljen je za nadziratelja svih kneževih “nedvižimih” dobara. Zatim je 1836. unapređen u čin pukovnika i postavljen za komandanta Sredotočne vojne komande, sa sedištem u Kragujevcu. Naredne godine imenovan je za kneževog ađutanta. Na molbu kneza Miloša, sultan Mahmud II odlikovao je Arsu Andrejevića ordenom Nišan iftihar. Posle abdikacije kneza Miloša 1839, namesnici su ga imenovali za nadziratelja kneževih dobara i dvorskog ekonoma.
Ubili ga pobunjenici
Knez Mihailo je 1841. imenovao pukovnika Andrejevića za člana Državnog saveta. U drugoj polovini avgusta 1842. u Srbiji je izbila buna protiv kneza Mihaila, koju je predvodio Toma Vučić Perišić. Pobunjenici su zauzeli Kragujevac, u kojem su bili svi tadašnji topovi. Knez Mihailo je sa vojskom krenuo iz Beograda, a uz njega je bio i pukovnik Andrejević. Mihailo je hteo da pregovara sa buntovnicima, pa je Arsu, sa dva pratioca, uputio da odnese poruku vođi pobunjenika. Kada su se izaslanici kneza Mihaila približili Lepenici, naišli su na pobunjeničku stražu koja je pucala i iz pištolja ubila pukovnika Andrejevića. Po uverenju svojih savremenika bio je čovek blage naravi. Ljudi iz onoga doba hvale ga da je svoj uticaj na kneza uvek upotrebljavao na dobro. Time je dokazivao da je pravi prijatelj gospodaru.
Ostao bez ručka
Knez Miloš Arsenija Andrejevića gotovo nikad nije puštao od sebe. Jednom, upravo na Božić, dobivši od kneza dopuštenje, Arsa je žurio svojoj kući na ručak. Na ćupriji ispred konaka sreo je oficira Živka Davidovića, pa se radosno pohvalio: – Eh, sinovče! Pusti me gospodar da danas ručam kod svoje kuće, baš mu hvala!
Još dok je to govorio, dotrči za njim kapadahija vičući: – Gospodar Arso, vratite se, zove vas gospodar!
– Ej, vesela moja Džigo! (tako je šaljivo zvao svoju ženu) i danas ćeš da ručaš bez mene!
Pratnja i izaslanici
Ađutant (adiutans, pomoćnik) je oficir dodeljen vladaru, višim vojnim starešinama, a ponegde i članovima dinastije za obavljanje njihovih ličnih (sekretarskih) poslova. U početku ađutanti nisu imali određene funkcije, već su vršili one poslove koje im je vladar stavljao u dužnost. U ratu su nosili vladarove zapovesti vojsci i tumačili ih, pa su morali dobro da poznaju njegove ideje i namere. Stoga su birani među odanim, inteligentnim i vrednim oficirima, dobrim i izdržljivim jahačima. U mirno vreme ađutanti su bili pomoćnici vladara, odgovorni za izradu i ekspediciju vojnih dokumenata, koja je potpisivao i izdavao vrhovni komandant.
Bili su u pratnji vladara na paradama i smotrama, a često i njegovi izaslanici na državnim svečanostima. Pratili su vladara prilikom putovanja u inostranstvo, pa su dobro poznavali protokole na stranim dvorovima i neke od evropskih jezika: francuski, nemački ili ruski.
