Aleksandar Sanja Ilić je po obrazovanju diplomirani arhitekta, ali ljubav prema muzici ipak je prevladala. Za njegov muzički talenat zaslužni su pre svega geni.
– Imao sam samo 12 godina kada sam počeo da sviram. Našao sam na klaviru tekst pesnika Duška Radovića koji je bio namenjen mom ocu koji je komponovao muziku za decu: "Na slovo, na slovo". Seo sam tada za klavir i ozvučio Duškovu pesmu. Pevač Dragan Laković mi je, posle javnog izvođenja ove kompozicije na Televiziji Beograd, za nagradu kupio veliku bombonjeru. Sa 16 godina komponovao sam pesmu "Pesnik mira", koju je otpevala Lola Novaković na izboru za kompoziciju koja je trebalo Jugoslaviju da predstavlja na Evroviziji. Po novinama su osvanule priče da sam ja sin poznatog muzičara i kompozitora Miodraga Ilića Belog i da je pesmu komponovao moj tata. Ništa strašnije nisam mogao da doživim. Na Evroviziju su otišli Dubrovački trubaduri – priseća se Sanja Ilić.
Muzičar kaže da mu je najlepše bilo na putovanjima.
– Još kao mlad uspeo sam da vidim Kanadu, Ameriku, Hongkong, Makao. Ipak, najlepši mi je bilo sa grupom San. Svirali smo sedam leta na Jadranu, od Poreča do Dubrovnika. Tada smo dobili ponudu da dođemo u Italiju. Trebalo je da napustim studije. Već sam zamišljao sebe u nekom ludom ferariju, sa super garderobom i svim onim što ide uz to. I pošli smo vozom u Zagreb gde nas je čekao menadžer iz Italije. A meni nešto, na pola puta sinulo da ne idem, da ostanem. I ostao sam. Dobio sam i ponudu krajem 70-ih da radim kao arhitekta u Njujorku. Ipak, vratio sam se u Beograd.
