Budo Simonović
Autor feljtona na dnu jame Ravni Dolac

Pakao jame Ravni Dolac na Dinari, preživele su i sestre Lalić, tada sedamnaestogodišnja Ljuba i devet godina mlađa Mara. Nedugo posle rata, ispod Dinare odselile su se u Vojvodinu i nastanile se u Banatskom Despotovcu. Za rodni kraj ih nisu vezale vedre uspomene i radosti mladalačke, no tuga beskrajna i bolna sećanja na golemu tragediju.

Ni sećanja Ljube Lalić, kasnije udate Konjikušić, na te zloslutne dane uoči pokolja u Donjim i Gornjim Rujanima, odvođenje zrelih muškaraca na strelište u Prologu, kako su ustaše potom poterale uz Dinaru preostalu nejač, sve do deteta u kolijevci i pobacali ih u jamu, na strahote koje su preživeli za mjesec i po dana provedenih u utrobi Dinare među više od 200 leševa, ne razlikuje se od sećanja ostalih sapatnika i mučenika.
Ljuba je posebno pamtila dan kad su stigli spasioci.

Majčin plač

– Subota bila kad su došli da nas vade. Mi mrtvi kao i svi mrtvi, ali ne damo da oni silaze u jamu – sami ćemo se vezati… Ja prva. Vuku krvnički, svi su mi prsti i dlanovi bili u krvi odupirući se o stinu. Idjem, a još ne znamo jesu li došli uistinu da nas vade ili će nas samo dotući. Izvukoše me. Sjedok ja vako na ivicu jame, a priđe mi jedan ustaša. Plazinić, najgori u selu bio. Da li od njega ili od onog vazduka i svetla dana, tek se ja onesvistim i ne mogu da se javim onima doli u jami – dogovorili se bili da dam neki znak ko je gore, ustaše ili uistinu spasioci.

E poslim, kad se ja malo priberem i osvistim, zovem doli i kazujem da se ne plaše i onda počeše redom da izvlače – nas trinaes žemskig i Glišu Stojića, jedinog muškarca. Pretekle ja i sestra mi Mara i snaja Stana – ona sirotica bila noseća, u osmom misecu, i u jami pobacila mrtvo dite – onda Cvita Bošković i ćerke joj Danica i Milka, pa Mara i Gospava Bošković, Milica Erceg, Janja, Boja i Danica Lalić i Sava Kozomara.

Kazali nam odma tu oni žandari te su nas vadili, neki Vinko i Jure, bog im dao – bili Rvati, ama dobri brate, da njig nije bilo oni bi nas drugi pobili i bacili natrag – da smo u jami bili šes nedelja i tri dana. Eto, bacilo nas na Ognjenu Mariju, na dva dana uoči Svetoga Ilije, a izvadilo nas na nedelju uoči Male Gospe, pa računaj…

Iako je Ljubina sestra Mara, udata Jurić, bila okružena pažnjom i ljubavlju troje dece i njihovog finog potomstva, kršna Dinarka je sve do nedavne smrti bila setna i potištena. Najradije je ćutala.

– Ne volim i nije mi lako o tome da zborim – pričala mi je 1990 – jer svaki put to iznova vaskrsne kao da je juče bilo. Ne volim ni druge da slušam kad govore o tome. Bih da zaboravim, da se smirim, a ono se ne da nego me mori nesanicom i strahom čim sklopim oči. A šta sam ja drugo mogla upamtiti sem straha. Bila mi tek osma godina. Nekako malo prije toga pokolja 1941, može biti ko jedan mjesec ranije, umro mi otac Niko.

Kad su odveli muške pamtim kao sad, ali se tada nijesam nekako uplašila. Vidim vode ih sve naše komšije, poznajem ih svakoga i čudim se zašto majka plače i kuka. To mi je za svo vrijeme bilo najteže: kad vidim majku da plače, znam da je nešto rđavo i strašno. Tako bilo i kad su došli nas da tjeraju. Svi kukaju i leleču, a ja samo strepim da me ne odvoje od majke. Taj strah je bio jači i od žeđi, i od gladi, i od beskrajnog puta uz Dinaru. Bože, kolika mi se Dinara tada činila! I sada kad se toga sjetim čini mi se da Dinara nebo tiče i da se niko nikad na njen vrh nije uspeo.

Strah uzeo glas

– Sjećanje se prekida blizu jame Ravni Dolac, u onoj pećini u koju su nas prvo dotjerali, iz koje su nas poslije izvodili i bacali u jamu. Ja sam se tu grčevito uhvatila majci za skut i više se ničega ne sjećam. Osvijestila sam se tek sjutri, preksjutri dan, ja ne znam ni koliko je prošlo vremena. Mislim da sam prvo usnila kao da me majka pritrpala ponjavama, a meni studeno. Ja sam se u tome izgleda nešto počela koprljati i mrdati. Otrijeznio me glas sestre mi Ljube i snaje Stane:

– Vidi naše Mare 堠ona živa jadnica.

One su me nekako izbavile ispod mrtvih i izvukle u kraj. Razbijena glava rasječena noga, zgnječena i izubijana, mrtvački žedna, studen osvojila, a jednako glasa ne puštam. Premrla i strah mi uzeo glas. Ljuba i Stana brinule o meni. Sve kvase bošče i nekakve krpe od košulja, brišu sa njima rosu sa grede te mi kvase usta. Tako i sebi, a meni se stalno čini da su krpe kvasnije tada, da one nijesu ni žedne kao ja. U neko doba neko nađe i jednu šerpu. Izvadiše iz nečije torbe. Poslije sam doznala da su usput uhvatili i neko čobanče koje je imalo šerpu i bacili i njega u jamu. E onda tu šerpu postave ispod stijene gdje se voda sliva i kaplje, a mi se sjatimo okolo i brojimo kapi i satima čekamo da se na dnu šerpe napuni gutljaj. Bože kakvo je to mučenje bilo. Jedna šerpa, kapi rijetke, a toliko žednih usta. Ali, sve je bilo ljepota dok ne počeše crvi. Mile uz stijenu i padaju odozgo po nama. Padaju i u šerpu i gamižu kroz ono malo vode, ali ko to gleda – procijediš kroz zube, sav srećan što te zapao gutljaj. A znaš kako je, niti to ko sad može opisati, niti u to vjerovati. No, od sudbine se ne može pobjeći. Nit ko zna šta ga može snaći, nit šta može izdržati. Samo ne daj bože pričekati, šta se može dočekati.

Rano moja, i danas se ja bojim

Janja Lalić, udata Šunjka, imala je 20 godina kad je dospela u jamu na Dinari. Zasnovala posle rata u Čelebiću lepu porodicu, rodila tri ćerke i sina, ali je i ona sve do smrti živela sa strašnim traumama:

– Kad me dovelo nad jamu, ja se počela krstiti. Ma, zar ti se mili krstiti, jebo te krst! – breknu mi jedan Kečo, bože ubrani, a moj komšija Mile Ćurkvić me rinu u jamu. Tužila sam ga poslim, otišo je i on. Mnozina danas ne viruje da je tako bilo. A jes i bog! Jedan stari Rvat, Jozo Ćurak, veli nam kad nas izvadilo: „Nesriće božje, znate li da ste pod zemljom bili šes nedjelja i tri dana…“ Vidli smo i sami, brate, po kuruzima. Bože ti sačuvaj, toliko dana nijesmo vidli ni sunca ni miseca, ni kruva ni vode, sam što smo rosu po zidu skupljali i dvared, trired kad bi kiša udarila na Dinari, pa voda provri u jami… A oni što su nas vadili odma rekli da je jama duboka četres i pet metara – konope mjerili. Rano moja, i danas se ja bojim. Noć ne prođe a da se ne obretem u jami. Još kad mi se u snu mati javi. Kazala ona tada ljudima: Ma, bište, majka vi kukala, ni kašika srpska ostati neće, a ne glava. A nisu to ni ustaše krile. Otvoreno su zborili tig dana da će svaku srpsku dušu koja dočeka Božić zlatnom kašikom pričestiti. Eto, želja im se ne ispuni.

Sutra – Odgovor na negiranje ustaških zločina (16): Udaj se za mene, pa nećeš u jamu

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime