Odlukom o sprečavanju transporta ruskog gasa u zemlje koje nisu članice, EU gazi Temeljni ugovor na kojem je zasnovana sadašnja unija. Ovo je opomena za Srbiju koja kaže da je na strateškom putu ka EU. Sada svi jasno vidimo kako se Brisel odnosi čak i prema državama članicama koje su uvele sankcije Rusiji, kaže za Sputnjik pravnik Branko Pavlović.
Odluka koju je doneo Savet EU o zabrani tranzita ruskog gasa preko Evropske unije u druge zemlje počeće da se primenjuje od 1. januara 2026. godine, uz prelazni period za postojeće ugovore koji će trajati do 1. januara 2028. godine. Istovremeno, Evropska komisija promoviše ideju o uvođenju carina na rusku naftu koja se transportuje naftovodom „Družba“ u Mađarsku i Slovačku.
Očigledna prevara
Analitičar i pravnik Branko Pavlović objašnjava da se ovde radi o klasičnoj prevari. Očiglednu meru, odnosno sankciju u vidu zabrane uvoza gasa, Evropska unija je kvalifikovala kao trgovinsku meru, a za njeno donošenje nije potreban konsenzus svih država članica. Drugim rečima, objašnjava on, Mađarska i Slovačka ne mogu da iskoriste svoje pravo veta, već se odluka donosi kvalifikovanom većinom. Odluka je ciljano doneta na ovaj način upravo da bi se nametnula jedna volja i agenda svim državama članicama.
Ovde se stalno ponavlja da bi sve bilo drugačije ,,samo kad bi Srbija bila više kooperativna” u odnosu prema EU. Nema govora o tome. Evo jasnog primera koji pokazuje do koje mere je to jedna politička organizacija koja apsolutno krši čak i sopstvena pravila, pa i na štetu sopstvene privrede i sopstvenih članica, kaže Pavlović za Sputnjik.
Ideja je da se ova odluka delegira Evropskom parlamentu (EP), koji bi trebalo konačno da je potvrdi. Pavlović smatra da je EP zapravo još ,,gori, oštriji i luđi” u svojim stavovima od EU komisije za energetiku koja je meru i donela, te da je i taj deo plana sračunat.
Obratiti se Sudu pravde
Pavlović kaže da to što je ovakva odluka doneta na nivou ministarstva za energetiku ne stoji u suprotnosti sa željama Ursule fod der Lajen – naprotiv. On ovakav potez naziva mračnom perspektivom i smatra da je način borbe protiv nje obraćanje višoj pravnoj instanci.
Mogao bi možda da se postigne neki rezultat ukoliko bi Mađarska i Slovačka eventualno odlučile da se obrate Sudu pravde EU, koji bi razmatrao ustavno-pravno pitanje – da li je na taj način prekršen temeljni ugovor.
Pravilo da se određena odluka ne primenjuje ukoliko ide na štetu samim članicama EU ovde ne važi, objašnjava Pavlović, jer oni uopšte ne idu tim putem. Međutim, dodaje on, ukoliko bi neka država članica kategorički odbila da primeni spornu meru, i Evropska komisija i Evropski parlament bi bili u problemu. Pitanje je šta bi konkretno uradili povodom toga, koje su im realne mogućnosti prisile.
Globalističko samoubistvo
Naš sagovornik smatra da je ovaj potez ide na štetu samoj EU i njenim državama članicama. EU se rukovodi globalističkim imperijalizmom koji joj nalaže da vlada svetom i u toj borbi za prevlast, oni moraju da poraze Rusiju i Kinu što je, kako kaže Pavlović – nemoguće i samoubilački.
Iz njihove ideološke vizure globalističkog imperijalizma, oni znaju da će to potresti i njihove privrede u narednih nekoliko godina, ali žive u svojoj iluziji kako će moći da nastave sledećih trista godina da drže u kolonijalnom ili neokolonijalnom položaju čitav svet. Ovo sada je jedna vrlo vrlo opasna garnitura političara na vlasti u Briselu.
Srbija da kupi bugarski gasovod
Pavlović smatra da je u ovom trenutku najpametnije obratiti pažnju na – Bugarsku. Kada je reč o snabdevanju Mađarske gasom, jedan deo ide preko Ukrajine i tu EU nema nikakvih problema da nam u bilo kom trenutku obustavi isporuku, ali drugi deo ide preko Bugarske. Iako trenutnu odluku EU ne možemo da zaobiđemo ni ako bismo postali vlasnici bugarskog ili bilo kog drugog toka, naš sagovornik smatra da bi nam se pozicija u budućnosti daleko poboljšala.
Lično smatram da bi bilo najpametnije u ovom trenutku ponuditi Bugarskoj da otkupimo njihov gasovod od Turske do nas jer njima te cevi više ništa neće značiti. Mogla bi se ubaciti i klauzula da kad se stvari smire oni ponovo mogu da povrate vlasništvo nad gasovodom. Nama bi tada pozicija i kao vlasnika gasovoda i naručioc gasa koji nije član EU bila znatno bolja u smislu smanjenja rizika da ostanemo bez snabdevanja gasom.
Pavlović objašnjava da u bilo kom trenutku operater gasovoda može da odluči da li Srbija ima ili nema pravo na isporuku bilo čijeg gasa, a ne samo ruskog. Sa druge strane, ako bi sama Srbija bila operater, onda bi joj se pozicija drastično poboljšala i smanjili bismo rizik da nas sutra neko opstruira. On smatra da bi i nama i Bugarskoj kao članici EU bilo daleko lakše da funkcionišemo u budućnosti ukoliko bismo se odlučili na ovakav potez.
Pošto imamo posla sa agresivnim protivnikom, koji vuče sve agresivne poteze, onda u susret mogućim budućim potezima treba da pokušamo da se obezbedimo tako što bismo bili i vlasnik toka kroz koji gas ide.
Konačni rezultat odluke EU o zabrani tranzita ruskog gasa zavisi od stotinu stvari, ali ono što Srbije može i treba da uradi, tvrdi Pavlović, jeste da smanjuje rizike i poveća šanse za povoljan rezultat u budućnosti, a ovo bi bio jedan od tih načina.
Nije stvar u tome kakav će biti rezultat ove sad odluke, već u tome da Srbija povuče poteze koji smanjuju rizike – koliko god je do nas i koliko god je to moguće. Trenutno Ne postoji alternativno snabdevanje gasom za Srbiju. Sve i da prihvatimo da svako od nas da po jedan bubreg u korist Ursule fon der Lajen, i dalje će nam faliti 50 odsto gasa u njihovoj vizuri razvoja Srbije, zaključuje Pavlović.
