Dosledna prirodi i tradiciji kada je inspiracija za likovna dela koja godinama stvara, Slobodanka Rakić Šefer otkrila je selo Tamjanicu na jugu Srbije, polja lavande, koja su bila nadahnuće za njen poslednji stvaralački ciklus. O svom radu, slikarka je govorila za Vesti online.
Kako je sve počelo, kako ste otkrili Tamjanicu?
– Već decenijama slikam, ali do sada nikada nisam radila pejzaže. Molila sam Gospoda da mi da toliko života i zdravlja da naslikam divne pejzaže iz kraja u kojem sam rođena, a to su pašnjaci cera, to su vinogradi, beli behari, manastiri, kolibe, cvetne livade. Negde u junu prošle godine Milivoje Pavlović me je pitao da li želim da učestvujem u Likovnoj koloniji u Tamjanici. Pomislila sam najpre da to nije za mene zbog mojih godina, međutim kada mi je rekao da tamo u obilju ima smilja, bosilja, cvetnih livada sa lavandama, sa ružama, perunikama, predomislila sam se. Poslao mi je i sajt tog mesta gde sam sve to mogla i da vidim. Kada sam tamo stigla bila sam blago rečeno zapanjena pred tom lepotom. Preda mnom se otkrivala sama božja bašta, vrtovi ruža koji su tada kad sam ja otišla već bile precvetale, ali se videlo gde su bile perunike. Videla sam ispred sebe smilje, polja lavande, vinograde. Bila sam oduševljena prizorom ispred sebe koji je mnogo puta bio lepši od Provanse. Za mene su to bili rajski prizori. Ništa ne radim tek tako, već rukovodeći se savetom divne Cuce Sokić da moram stalno da radim na sebi i da onaj ko ne radi na sebi nema šta da traži u umetnosti. I to je tačno. Nakon obilaska Tamjanice sam shvatila da sam na dobrom putu jer preko lavandi iz Tamjanice mogu da promovišem i moju Mačvu. Slična su brda, slična je konfiguracija zemljišta, slični su vinogradi, slični su voćnjaci, slični su običaji, slična je tradicija, slična je kultura, tako da sam mogla da se dobro pripremim za novi ciklus u kojem sam prikazala ovo parče raja – priča Slobodanka.
Otkrivanje “srpske Provanse” , Tamjanice rezultiralo je sa dvadeset Vaših slika. Planirate li izložbu na kojoj će biti predstavljene?
– Da, za sada imam dvadeset platana koje planiram uskoro i da izložim. Verujem na osnovu prve reakcije onih koji su moje slike videli da će to biti na radost ljubitelja umetnosti i slikarstva. Biće to na jesen, nadam se – kaže slikarka.
Godinama ostajete svoji, autentični uprkos klanovima u struci. Koliko je to teško i koja je cena koju plaćate?
– Svaki slobodan umetnik mora da se bori podjednako za svoj opstanak i trajanje na umetničkoj sceni ali i za svoju egzistenciju. Reklo bi se da je to nemoguće i da jedno isključuje drugo, ali nije tako. Ako radite iskreno i od srca, prepoznaje to publika, ali morate da joj budete stalno pred očima. To podrazumeva puno faktora. Najpre morate da imate izuzetno dobro zdravlje, pa psihofizicku kondiciju, da ne padate u krize i da ne pravite pauze, zatim da ste uporni, borbeni i da stalno promišljate gde da pokažete svoje radove. Pored svega, uvek morate imati nove slike, da se ne ponavljate, ako je moguće da ste iznova još bolji i još zanimljiviji. To je jedan stalni maraton u kome neprekidno morate da trčite i nikako ne smete da stanete. Ako u početku niste znali da prodate svoju sliku vremenom vas iskustvo nauči. Meni je to posle naslikane slike najlepši i najdraži čin. Volim da razgovaram sa ljudima, da osetim njihove duše, a oni se itekako meni sa lakoćom otvaraju jer vide i osećaju moju iskrenost na slikama – ističe umetnica.
Vaše stvaralaštvo predstavlja jedinstven, autentičan glas u savremenom srpskom slikarstvu. Neverovatna je snaga Vaše posvećenosti etno-motivima, ali i istančane, ženske note koja preovladava jednako u svim Vašim delima, na svim slikama koje ste do danas naslikali…
– Uvek sam želela da budem i ostanem svoja i samo svoja. Na tome sam radila i nadalje radim, da produbim ono što sam uradila, da nadogradim, da osvojim još poneku originalnu ideju. Zato i dalje učim, tražim, nalazim, smišljam, analiziram. Uvek polazim iz prirode koja je najbolji učitelj, pa iz naše bogate istorije i tradicije, potom detinjstva, pa sve to zajedno snagom iskustva izmaštavam u najzanimljivije i najoriginalnije kompozicije. Ne može drugačije i da nije tako ne bih se održala do danas. Upravo mladi ljudi se zanimaju za moje slike i to mladi iz naše svekolike dijaspore – kaže Rakić Šefer.
Na kraju, pitanje svih pitanja. Kako je slikarstvo postalo Vaša sudbina?
– Odgovor na Vaše pitanje sam i sama shvatila kada sam pre dve tri godine slušala sveštenika koji je tokom Liturgije čitao Sveto Jevanđelje u kojem se kaže da je Gospod dao svakom čoveku određene darove, talente koje on treba da “umnoži” svojim delanjem a on će mu na tom putu u tome pomoći. Tako je bilo i kod mene. Baka me je još kao veoma malu devojčicu vodila po crkvama i manastirima. Ja sam stalno stajala ispred oltara i gledala stalno u onaj visoki prozor i to me je oduševljavalo. U crkvama i manastirima, preko fresaka, preko ikona sam zavolela crtanje, a kasnije se sve dogodilo po Božjoj promisli. Imala sam tu sreću da sam za pedagoge imala one najbolje i to sa prostora cele bivše Jugoslavije. Počev od mog nastavnika u osnovnoj školi Branimira Žabaljca koji me je molio i bukvalno me prisiljavao da dolazim u Likovnu koloniju i to ne dvaput nedeljno, već svaki dan. A onda sam imala čuvenu šabačku slikarku Maru Ilesić koja je čak drugovala i sa Milenom Pavlović Barili. Potom me je prihvatila i Ljubica Cuca Sokić koja me je odvela na vrata Likovne Akademije. Zahvaljujući njenoj podršci za mene su se zainteresovali i dolazili da me upoznaju mnogi naši veliki umetnici, pedagozi kako bi videli ko je ta štićenica Ljubice Cuce Sokić. Mnoge savete sam od njih čula. Milan Kečić je recimo inicirao moj prvi ciklus belih slika koje prihvatio i Srbinović i Zoran Petrović i Mišević, kasnije svi profesori. U međuvremenu sam upoznala i svog zemljaka Miću Popovića koji mi je takođe pomogao, tako što sam postala odmah članica LADE, 1978. godine, pa smo se sretali i na sastancima LADE i pre toga i posle toga, tako da saam i tamo sretala brojne priznate umetnike i njihovi saveti su mi bili veoma korisni. Vrlo često, kad sam ispred štafelaja setim se tih saveta. Bez obzira što je to bilo tako davno, dođe mi neka misao njihova, savet ili ideja i verujte mi, svi ti saveti su bili veoma pametni i korisni, poput onog da čovek mora neprestano da radi na sebi. Time se vodim i danas – zaključuje umetnica za Vesti online.
