BEOGRAD – Bombardovanje SRJ od strane NATO snaga proizvelo je mnoge ljudske žrtve – 79 dečijih osmeha je ugašeno, mnogo ljudi ranjeno i ostalo bez svojih kuća i radnih mesta, a sve to u operaciji koja je imala naziv ‘humanitarna intervencija’. "Telegraf.rs" vam predstavlja priču jedne, tada, sedmogodišnje devojčice koja se te nesrećne 1999. našla u centru Beograda i samo je htela da proslavi svoj rođendan, a onda su se čule sirene. Na svetu postoji mnogo nesrećnih okolnosti. Samo jedan trenutak (ne)sreće može da promeni dalji tok vašeg života. Termin "Pirova pobeda" je najbolji opis situacije kada se trkaš sa spermatozoidima, pobediš i rodiš se 1992. Nakon što su ti roditelji verovatno pobegli iz neke ratne zone, imao si sreće da budeš u blaženom neznanju šta se oko tebe dešava i taman si malo porastao, kad ono…
x Sećam se jednog običnog dana 1999. Počelo je suzama: "Neću u vrtić bez Barbike", tipična rečenica kojom sam počinjala dan. Mama je pokušavala da mi objasni da nije u redu da se nosi Barbika… Krenuli smo iz stana u Makedonskoj pešaka ka vrtiću "Skadarlija", bila sam veoma uzbuđena što ću te godine krenuti u školu i što ću za dva dana napuniti sedam godina. U vrtiću je vladala čudna atmosfera, a učiteljice su rekle da će brzo svirati sirene. Kada smo ovo čule moje drugarice i ja, nastala je opšta sreća. Otišle smo u dvorište da tražimo sirene. Najzad su nam ovi odrasli priznali da postoje sirene, mada nismo znale šta će one u Dalmatinskoj ulici. Nemamo more. Tek poneku baricu. Tražili smo ih, smatrajući da će sigurno doći na moj sedmi rođendan, ako ih nađemo. Trebalo je da slavim sedmi rođendan u Imagu, kao i svi iz vrtića, ali nikome nisu došle sirene. To bi bio definitivno najbolji poklon. 
x Nikada nismo našli te sirene, a one su se izgubile i nisu stigle na moj rođendan. Mama i tata su, jadni, pokušali da mi priušte najbolji rođendan u datoj situaciji… Mama je napravila tortu i tata je odbio da se ta torta jede u skloništu. Neće Ameri da unište rođendan njegove najmlađe ćerke! Jeli smo u kuhinji, kao da se ništa ne dešava. Kumovi iz Čikaga su mi kupili strava tregerke u Americi, koje su mi još davno poslali. Bile su bele i kratke, ali su imale džep u obliku srca sa zastavom SAD. Nosila sam ih sa sve bedžom "Kiss me, I am Serbian"
i onim malim targetom. Ne mogu da zamislim kako su se moji roditelji osećali tom prilikom. Sećam se da smo stalno slušali Dnevnik i da se pričalo da će bombardovati zgradu Politike. Mi smo živeli preko puta. Majka je bila uplašena da će nas sravniti sa zemljom… Spavala sam stalno preko mame, da joj se ništa ne desi. Noću je plakala, a danju mesila pite. Brat i sestra su bili srećni što ne moraju u školu. Uskoro je došlo i gađanje RTS-a, sa terase smo videli "vatromete". Molili smo se zajedno da tatin najbolji drug nije poginuo, čika Miloš. Otišli smi na Senjak. I svi su mi pevali "Pogledaj dom svoj, anđele" i palili me da je to Bora Čorba pisao meni, jer se zovem Anđela… Danas ponekada pomislim kako je moguće da se niko ne seti šta se desilo na današnji dan pre 15 godina. Imamo celu ulicu Kneza Miloša da nas podseti, ali smo valjda pod anestezijom zaborava. Ili nemamo više snage da se sećamo…"
