Suprotno uvreženom mišljenju, politička propast jednog društva ne počinje biranjem nekompetentnih ljudi na ključnim pozicijama moći – time se taj proces dovršava. Inicijalna kapisla za pokretanje čitave regresije je nerazumevanje fundamentalnih pojmova koji kreiraju splet političkih odnosa u zajednici.
Tom činjenicom, stvaraju se zloćudne pretpostavke za političku instrumentalizaciju neznanja i stavljanje istog u funkciju ostanka na vlasti političkih elita. To možda nije uvek očigledno, ali sasvim sigurno da nikad nije daleko od mogućeg. Možda najbolji primer evidentne zloupotrebe političkih termina u cilju sticanja i širenja moći nauštrb interesa građana, jeste tendenciozno izjednačavanje pojmova država i vlast.
Društvena organizacija
Država je politička zajednica koja u formalnom smislu podrazumeva društvenu formaciju koja ima tri osnovna atributa: teritoriju, stanovništvo i suverenost.
Teritorijalno posmatrano, ona obuhvata trodimenzionalni prostor zemljine kore (podzemlje, površinu, vode i vazduh), unutar određenih granica. Na datom prostoru, živi stanovništvo date države, mahom multietničkog karaktera, ali sa jednim dominantnim narodom, čije postojanje i prisustvo tvori pretpostavke za formiranje izvedenih instituta poput nacionalnosti i državljanstva.
Treći važni formalni element u konstituisanju države kao pravno-političkog autoriteta na određenom prostoru i nad građanima koji tu žive je suverenost. Plastično i pojednostavljeno rečeno, radi se o najvišoj moći države da na datom prostoru vrši neospornu vlast, kako kroz pristanak građana, tako i kroz prinudu. U tom smislu, država ima monopol nad primenom sile: nijedna druga organizacija nad teritorijom i ljudima to ne sme da vrši.
Suverenost je, sem ka unutra, usmerena i prema spolja i ogleda se kroz sposobnost pojedinačne države da samostalno vodi politiku usmerenu prema drugim državama, međunarodnim organizacijama i ostalim subjektima međunarodnih odnosa. Istina, apsolutna suverenost, onako kako su je svojevremeno zamislili Žan Boden i Tomas Hobs se u praksi jako retko pronalazi: ona je po pravilu garantanovana za hegemone – najveće svetske sile koje mogu i žele da diktiraju procese na međunarodnoj sceni, te da svoju volju nameću manjim državama, piše u analizi Centra za istraživanje bezbednosti (CIB).
One, takođe, mogu da unutrašnje odnose regulišu ne obazirajući se na mišljenje drugih država, što, realno, nije slučaj sa onim niže na lestvici političke moći. I pored toga, možemo reći da sve države, makar delimično, imaju sva tri atributa i kao takve, one su deo političke realnosti nekoliko vekova: autoriteti iz teorija države se ne slažu oko tačnog vremenskog mapiranja, ali je bezbedno reći da države u savremenom smislu, nastaju barem od doba Vestfalskog mira 1648. godine.
Ni po svojim konstitutivnim elementima, ni po pravnoj dimenziji svoga političkog bića, starogrčki polisi, antička carstva i srednjovekovna kraljevstva, nisu države kakve znamo danas i među njima treba praviti razliku. I pored toga, radi se o dugotrajnoj društvenoj organizaciji koja u svakom mogućem smislu prevazilazi pojedinca ili grupu koja se nalazi na njenom čelu.
Pitanje rukovodstva
Vlast u najkraćem podrazumeva grupu ljudi koji zauzimaju čelna mesta u sistemima izvršne, zakonodavne i sudske komponente rukovodstva predmetne države. Podela vlasti, onako kako je danas nazivamo, postoji bar od doba Šarla Monteskjea i kao takva je standard u organizaciji upravljanja državom.
Sudska vlast ima nezamenljivu ulogu u obezbeđivanju poštovanja Ustava, zakona i drugih pravnih akata kroz sankcionisanje pojedinaca i grupa koje ta načela krše i kao takva, ona mora da bude nezavisna.
Zakonodavna vlast (čije je najviše telo Narodna skupština/Parlament) usvaja Ustav, kao najviši izvor prava unutar države (u kontinentalnom sistemu), te sve zakone i strategijsko-doktrinirane dokumente (na primer, strategiju nacionalne bezbednosti, strategiju odbrane i slično), radi regulisanja društvenih odnosa ili usmeravanja celokupnih napora u određenom pravcu. Ona, takođe, ima izuzetno važnu kontrolnu ulogu, budući da usvaja budžet, te kroz distribuciju finansijskih sredstava, ograničava potencijalno samovoljno postupanje ostalih elemenata unutar sistema upravljanja zajednicom, a pre svega, organa izvršne vlasti.
Izvršna vlast ima ključnu ulogu u vođenju politike svake države, ali njena konstitucija varira u zavisnosti od toga da li govorimo o monarhijama (koje poznaju formalni institut kralja) ili repubikama (u kojima postoji predsednik, bio on direktno biran od strane građana ili ne). U Srbiji kao parlamentarnoj demokratiji, izvršna vlast (egzekutiva), organizovana je po bicefalnom ključu: imamo predsednika kao inokosni organ i vladu kao kolektivni. Ustav naše zemlje iz 2006. godine nedvosmisleno stavlja vladu na prvo mesto po značaju, a predsednika kao organ sa mahom protokolarnim nadležnostima (izuzimajući komandovanje vojskom).
Predsednik države ima suštinsku obavezu da predstavlja jedinstvo naroda, te da na dostojan način reprezentuje zemlju u svetu, da vrši imenovanja visokih vojnih oficira, da deli odlikovanja i prima ambasadore, što ukazuje da su njegovi okviri za dejstvovanje vrlo ograničeni. Jedina oblast u kojoj je pozicija predsednika jača u odnosu na vladu je u komandovanju vojskom, budući da ono počiva na principu jednostarešinstva i subordinacije, ali čak ni tamo predsedniku „nisu odrešene ruke“, već aktivnosti i odluke mora sprovoditi u koordinaciji sa vladom.
U svim ostalim oblastima upravljanja državom, apsolutni primat ima vlada, što konsekventno dovodi do zaključka da je premijer jača ustavno-politička pozicija od predsednika. U slabim sistemima, pak, pravna snaga institucija ne dovodi nužno do njihove suštinske moći, već je mnogo prisutniji uticaj pojedinaca koji data mesta okupiraju.
Vozač i automobil
Dakle, na osnovu svega rečenog možemo reći da bi se odnos države i vlasti mogao plastično objasniti kao odnos automobila i vozača. Automobil (država) je trajna kategorija i ona se jako sporo menja, dok se vozač (vlast) menja redovno. Ova metafora savršeno precizno pobija svaki narativ koji jako često plasiraju politički nosioci vlasti u Srbiji: oni nipošto nisu država, već najobičniji, smenjivi vozači. Jedino što ih spaja, to su građani, koji predstavljaju srce države i finansijera vlasti.
Država je postojala i postojaće posle svake vlasti (osim ukoliko je vlast toliko loša da trajno uništi državu), dok to ne važi za političku garnituru koja je na čelu zemlje: njihovo postojanje nema nikakve veze sa postojanjem države. Dakle, rad za državu ni teorijski ni praktično ne sme da bude ekvivalentan radu u interesu vlasti.
Države bez naroda nikada neće biti, dok će ona vrlo lako opstati čak i kada ode vlast iz datog istorijskog trenutka. Sve druge priče predstavljaju grupu manipulaciju koja potencijalno vodi širenju moći pojedinaca na vlasti, a sasvim sigurno ima za cilj ruiniranje političkog života u datom društvu. Državu, njenu prirodu i domete, kritikovali su Marks i Kropotkin, a slavili Kant i Hegel.
Ona možda jeste ispostava krupnog kapitala i zgusnuti klasni interes s jedne, a s druge strane, objektivizacija najboljih osobina pojedinačnog građanina, na „njenom maršu kroz svet“, ali sasvim sigurno nije toliko površna, korumpirana i prolazna tvorevina kao što je to pojedinačna vlast. Mi smo, sasvim sigurno, društvena bića i možda, bića države, ali zato definitivno nismo bića partikularne vlasti. Tu se priča završava.
