Fijasko, potop, kraj! Srbija je poražena u Leskovcu na stadionu Dubočica, od Albanije rezultatom 1:0, golom Reja Manaja, čime je raspršen san o drugom mestu koje vodi u baraž za Mundijal. Ništa, apsolutno ništa nije valjalo i zato je rezultat takav kakav jeste. Poražavajući!
Srbija sme da izgubi od Engleske, ali ne sme baš da primi pet golova na Marakani i doživi najteži poraz u istoriji. Isto tako, Srbija ne sme da igra u Leskovcu, pored Beograda i Novog Sada, i zato se to, očigledno vratilo, porazom od Albanije, tamo dole na jugu.
U meču istine, sudbine, meču koji je bio biti il’ ne biti za Dragana Stojkovića i njegove Orlove, Srbija nije pokazala da je kvalitetniji tim i da ima ideju kako u „fudbalskom ratu“ da porazi rivala.
Svaka čast selektoru na hrabrosti da izvede od prvog minuta na teren u jednom takvom meču sa tolikom dozom pritiska i adrenalina dvojicu debitanata – Veljka Milosavljević iz Bornmuta i Aleksandra Stankovića iz Briža, kao i dvojicu napadača Mitrovića i Vlahovića, ali…
Nije to bilo dovoljno. Ma ni blizu. Jer, ideja nije postojala, ili se bar nije videla.
Vlahović se previše izvlačio u pokušaju da primi loptu okrenut leđima, zatim i da je prenese do protivničkog šesnaesterca, posle čega bi usledili slabašni pokušaji.
A, šta tek reći za Aleksandra Mitrovića, koji je više vremena proveo po levom krilu, centrirajući… Kome? Usamljenom Vlahoviću, verovatno…
Umesto da je Mitrović bio taj koji gospodari šesnestercom i petercom, što mu je i posao, da razgrne rivala, ako treba i dvojicu i glavom ili nogom, zakuca loptu u mrežu Strakoše.
Toliko je to bilo daleko, bila je to misaona imenica u turobnoj Leskovačkoj noći.
Pokušavala je Srbija, pretila preko Samardžića, imao je i Vlahović dve dobre šanse. Najbolja je propuštena u 30. minutu, kada je Mitrović kasnio i bio kratak za dlaku da sa druge stative sprovede loptu u mrežu na drugoj stativi.
Šok je usledio u prvom minutu sudijske nadoknade prvog poluvrema. Svaka duga lopta Albanaca bila je opasnost po gol Đorđa Petrovića i upravo tako se se izatresla mreža Srbije.
Duga lopta iz prekida, te povratna lopta za Reja Manaja, tragičara iz Tirane (promašio penal), koji je ovoga puta heroj. Zakucao je loptu iza leđa nemoćnog Petrovića.
Najgori mogući trenutak da se primi gol i na pauzu ode sa zaostatkom.
Pokušao je Stojković izmenama u drugom poluvremenu od 64. minuta.
Izveo je Mitrovića, ubacio Jovića, ubacio je i Stefana Mitrovića, a izveo Andriju Živkovića.
Nije donelo promenu na semaforu ni ulazak još dvojice debitanata Zukića i Kostova umesto Maksimovića i Samardžića. Kao i još jednog debitanta na kraju, Andreja Ilića kom je mesto ustupio Stanković, ali ništa.
Srbija je nastavila da drži loptu, ali bez konkretne ideje kako da se ugrozi gol Albanaca i stigne do preko potrebnog izjednačenja, kasnije i preokreta koji bi nas ostavio u igri za plasman na Mundijal.
Ovako, stvari su kristalno jasne, pogotovo posle onih višestrukih povika u finišu meča sa tribina Leskovca: „Piksi odlazi, Piksi odlazi“.
Mundijal 2026. godine za Srbiju ostao je san jer Dragan neće spojiti treće veliko takmičenje sa Srbijom. Na selektoru je da, konačno, preuzme odgovornost. Zna se šta je činiti u ovakvim situacijama…
Leskovac, odnosno stadion Dubočica, biće poprište epske fudbalske bitke u kojoj Srbija u slučaju pobede može da preskoči Albaniju na tabeli Grupe K i domogne se drugog mesta koje vodi u baraž.
