Krajem avgusta u Nišu, Di Boše je napisao pismo, koje je švajcarski list objavio 15. 9. 1915, a u kojem je pokušao da objasni tadašnji stav Srbije.
Velika debata
U momentu kada ćete dobiti ovo pismo, odgovor srpske vlade na zajedničku notu četvoročlane Antante će verovatno biti poznat. Stoga se neću gubiti u nekorisnim prognozama. Uostalom, tamo je cenzura koja bdije i ono što bih ja mogao da vam kažem ne bi dodalo bog zna šta onome što ste doznali iz poluzvaničnih i zvaničnih saopštenja. Ali ono što bih ja želeo ovde da uradim je jednostavno pokušaj da vam izložim srpski stav u velikoj debati koja upravo počinje.
Izlišno je, trenutno, vraćanje na srpsko-bugarski spor, istoriju ugovora iz 1912. i nedopustivu agresiju od 16. juna 1913. Po tom predmetu je sve rečeno. Drugi događaji traže danas našu pažnju. Zatim, ne radi se više o rešavanju jednog pravnog pitanja. Jer se problem, sada, postavlja sa sasvim novom oštrinom.
Srbija se od početka našla u jednoj strašnoj dilemi: prepustiti Makedoniju Bugarskoj, to je bilo žrtvovati sebe najneumoljivijem i najlukavijem neprijatelju, to je bilo lišiti se izlaza na Solun, osvojenog po ceni hiljada i hiljada ljudskih života, to je bilo napuštanje svih nacionalnih aspiracija, posle slavne pobede izvojevane nad Austrijom, dobrovoljno komadanje.
Ali s druge strane odbijanje, to je bilo biti protivu volje prijateljskih sila, to je značilo ići protivu duha Saveza i možda kompromitovati krajnji uspeh, to je bilo ostati sam, u koštacu sa nerazmrsivim teškoćama. Nemoguće je zaobići to pitanje. Ultimativni zahtev, iako izražen na najprijateljskiji način, bio je jasan.
Način dostave izabran, Francuska, zamoljena da nastupi u ime svih, predložila je kolektivni zahtev, dokazao je da su savezničke sile diskutovale sve moguće hipoteze pre nego što su se složile. A naročito ogromnost žrtve koja je od nje tražena nije dozvoljavala Srbiji nikakvu iluziju o ozbiljnosti situacije. Trebalo je odgovoriti odmah. To je gospodin Pašić razumeo. On je Skupštini kompletno izložio situaciju i zaključio o potrebi za pomirljivim držanjem – navodi on.
Bugarski san
Diplomatske konferencije se održavaju svakog dana na kojima često učestvuje rumunski ministar. Ali ništa ne prodire vani. Cela zemlja očekuje u potpunom miru odluku vlade. Nema bučnih manifestacija kao u Grčkoj, nema mitinga, nema povratka, ali svuda, na svim licima, žalost ponosno zadržana u sebi, čiji je prizor bolno upečatljiv. Ono što dodatno pojačava ogorčenje zbog žrtve je to što je svako ubeđen da je ona uzaludna.
‘Nikada’, rekao mi je jedan vrlo visoko plasirani zvaničnik, ‘nikada Bugari neće pristati. Ako se mi povinujemo svim njihovim zahtevima, oni će odmah postaviti nove, neprihvatljive, ili će još izmišljati nedostatak novca, već traže tri stotine miliona, ili nestašicu municije ili, najzad, ako prihvate to će biti da postignu da prisustvujemo jednoj maloj vojnoj komediji pod zidinama Jedrena ili ispred linija Čatalđe. Uostalom, njihova vojska se još nije oporavila. A naročito narod neće rat, on još uvek ima u sećanju strašnu kampanju iz 1913. Da li možete zaista verovati da će Bugarska ikada pomoći Rusiju da se ustoliči u Konstantinopolju? Ona ima samo jedan san: hegemonija na Balkanu. Da to ostvari, sva sredstva će biti dobra!’
Većina ljudi u političkim krugovima deli te poglede: ‘Pogledajte dakle njihove novine, oni zamišljaju da su već zauzeli Makedoniju, ali da li jedan od njih, jedan jedini, koji hladno razmatra skori ulazak u rat? Ono što bi trebalo tražiti da se dobije to je blagonaklona neutralnost, koja bi dozvoljavala Grčkoj da u miru razmesti svoju vojsku, i slobodan prolaz savezničkih trupa koje bi napale Turke s leđa…’ Srpske teritorije koje je Bugarska tražila kao cenu za svoj ulazak u borbena dejstva, da ne govorimo o 6.000 i 2.000 kvadratnih kilometara traženih od Rumunije i Grčke, to je površina, otprilike od 16.000 kvadratnih kilometara”, piše švajcarski novinar.
Pašićev uspeh
U ovom pismu Pol di Boše piše da je Pašićev stav prevagnuo i da je srpska skupština izglasala poverenje vladi sa 103 glasa za i 24 protiv i tako Pašiću dala punomoć da produži pregovore.
“Predsednik vlade je tako doživeo jedan od najvećih uspeha usvojoj karijeri. Takva je situacija. U momentu kada vam pišem, g. Pašić je u glavnom štabu u Kragujevcu, gde se nalazi sada prestolonaslednik, da diskutuju formulaciju odgovora.”
Kompenzacija
“Očigledno je da su u noti četvoročlane Antante predviđene kompenzacije. Ali, ostavljajući po strani sentimentalne razloge i bez uzimanja u obzir opasnosti koja postoji, uprkos svemu, u tome da se proda medveđa koža pre nego što je ubijen, te kompenzacije, čak iako bi ona dobila Dalmaciju do Slavonije i uniju sa Hrvatskom, oblasti koje joj po pravu pripadaju, po principu nacionalnosti, da li će one potpuno izjednačiti za Srbiju gubitak Makedonije? Vardarskom dolinom ona ima siguran izlaz na slobodno more; ona bi zavisila samo od Grčke, prijatelja iz loših dana, sa kojom je ona vezana sa mnogim zajedničkim interesima. Postavši zapadna sila, sa svojim lukama na dalmatinskoj obali, ona bi zavisila u celini od Italije, koja se postarala da obezbedi, u Valoni, vrata Jadrana. Ona bi se našla u odnosu na nju u dosta sličnoj situaciji kao do sada prema Austriji. Zato se veoma dobro razume, da pošto je toliko patila zbog geografskog položaja, ona o tome dva puta razmisli i da posebno insistiranje u Rimu u želji da ona prihvati sve bugarske zahteve tera je da malo razmisli”, zaključuje novinar.
