U subotu je u Frankfurtu preminuo dr Mihailo Kraković. Nedavno su Vesti online imale razgovor sa njim, tako da on sada predstavlja svojevrsni In memoriam ovom poznatom i cenjenom našem lekaru među našim ljudima, ali i Nemcima.
U nastavku objavljujemo razgovor koji je naš dopisnik Branko Miličić obavio sa dr Krakovićem.
U penziji nikad dosadno
Među našim poznatim i uglednim ljudima u Nemačkoj dr Mihailo Kraković zauzima posebno mesto, jer je kao lekar pomagao ljudima, ali i organizovao udruženje koje je okupljalo lekare iz bivše zajedničke države Jugoslavije.
Naši ljudi u Frankfurtu i pokrajini Hesen veoma dobro poznaju i cene dr Krakovića koji je u aprilu napunio 90 godina. Iako je ušao u desetu deceniju života sa svim što duboka starost nosi, dr Kraković i dalje živi u svetu medicine, prateći naučna kretanja i dostignuća u ovoj važnoj oblasti života.
Posle završetka Medicinskog fakulteta u Beogradu, ovaj Zlatiborac rođen u selu Bela reka, 1965. godine dolazi u Nemačku gde na Univerzitetu “Johan Volfgang Gete” stiče specijalizacije iz opšte i traumatološke hirurgije.
Kao vrlo stručan i sposoban brzo je napredovao u karijeri pa je 1975. godine postao zamenik, a tri godine kasnije i šef hirurgije u Klinici Zahsenhauzen u Frankfurtu. Od 1991. do penzionisanja 2001. godine dr Kraković je bio medicinski direktor ove zdravstvene ustanove.
Kao gostujući profesor predavao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i Vojno-medicinskom fakultetu u Pekingu.
Ovih dana dr Mihailo Kraković govorio je za portal Vesti online i prisetio se nekih događaja i ljudi iz svog okruženja, aktivnostima i penzionerskom životu.
– Ja sam osnovao Jugoslovensko-nemačko medicinsko društvo 1979. godine uz podršku jugoslovenskog Generalnog konzulata u Frankfurtu, a osnovni razlog je bio da bolje štitimo interese naših članova. Mi kao pojedinci ne možemo ništa učiniti, a kao udruženje smo se povezali sa Saveznom lekarskom komorom i imao sam podršku nekoliko važnih ljudi u komori na saveznom i pokrajinskom nivou. Te ljude sam vodio u Srpsko lekarsko društvo i Savez lekarskih društava Jugoslavije u Beogradu gde su boravili tri dana. Drugačije je kada se čovek brani sam a drugačije kada ima zaleđinu. Kao udruženje imali smo oko 300 članova, a među njma je bilo i Nemaca iz Lekarske komore i mojih kolega sa klinike. Još se pamte naše godišnje skupštine u hotelu “Kempinski” gde nam je jedna nemačka firma sponzorisala večeru, jer ljudi su voleli da dolaze na našu skupštinu iz cele Nemačke i to je bilo u vreme Jugoslavije. Izdvojio bih dva slučaja u kojim smo kao udruženje pomogli našim kolegama. Jedan slučaj je problem bračnog para naših lekara iz Baden-Virtemberga koji su posle tri godine rada u praksi morali da je napuste. Slično je bilo i u Sarbrikenu gde smo dvojici naših lekara spasili radna mesta. U oba slučaja stajali smo iza naših kolega uz pomoć saveznog i pokrajinskih udruženja lekara i oni su nastavili dalje da rade. Posle toga postali smo cenjeni i poznati širom Nemačke.
Pomoć narodu posle raspada Jugoslavije
– Kada je počeo rat na prostoru bivše Jugoslavije iz udruženja su otišli Hrvati, Slovenci, Makedonci, pa čak i Crnogorci. Ostalo je Srpsko lekarsko društvo i mi smo krenuli u sakupljanje humanitarne pomoći našem narodu. Posle nas je dr Mihailo Rundo osnovao Srpski humanitarni fond i takođe su nastavili sa prikupljanjem i slanjem humanitarne pomoći, tako da smo radili uporedo na tom poslu a imali smo i podršku našeg konzulata u Frankfurtu. U isto vreme aktivan je na ovom planu bio i dr Bora Mioković.
Moja pokojna supruga Barbara prikupila je 10 kamiona pomoći sa lekovima i svime što je tada bilo potrebno našem narodu i dobila je više zahvalnica za svoje angažovanje, a učestvovala je i na nekoliko diskusija u Hesenu o ratu u Jugoslaviji. U našem konzulatu u Frankfurtu dobila je tada vizu za putovanje i odlaske u Srbiju. Moja žena je imala neuropsihijatrijsku ordinaciju koju je nasledila od svog oca koji je bio poznati neurolog i napisao je knjigu koja je prevedena i objavljena na 28 jezika. Mnogi ljudi su zvali i tražili termin da dođu kod nje, pa je i tu bilo dosta posla i za mene.
U penziji bez dosade i depresije
– Ja odlazak penziju nisam doživeo kao nešto dramatično i nisam osetio ništa posebno. Ali, jedan moj kolega je odlaskom u penziju pao u depresiju i nije znao šta da radi pa mi se žalio. Ja to ništa nisam osetio i uvek sam bio u “cajtnotu”, uvek mi je falilo vremena, na mom stolu je uvek je bila velika gužva jer nisam stigao da sve završim.
Specijalista širokog znanja
– Ja sam bio opšti hirurg i posle dodatno sam se bavio traumatologijom, mnogo sam radio proteze kuka. Pristalica sam prakse da ne lečimo samo organ nego i pacijenta a to je značilo poznavanje mnogo užih specijalnosti, pa sam kasnije radio više stvari pa i gastroenterologiju. Zato su me i uzeli za šefa jedne manje bolnice koja nije imala mogućnosti da finansira sve te uže specijalnosti, nego su prednost imali lekari koji su imali širok spektar rada. Najviše sam radio protetiku kuka, ja to i danas pratim jer me interesuje kako se naučno razvija ta oblast.
Radost zbog sina i unučadi
– Posle smrti supruge ostao mi je sin Stevan i srećan sam što je tu kod mene, jer svaki dan me obilazi s obzirom da nisam baš zdrav. Sin je muzički producent i 20 godina živeo je u Londonu, ima dvoje dece i ta moja unučad velika su mi radost i sreća. Supruga je želela da nam sin bude pravnik a ja sam voleo da bude lekar, ali on je izabrao muziku. Posao lekara je težak, ali i uzvišen jer pomažete ljudima, i kada osetite njihovu zahvalnost to je najbolja nagrada za sav trud. Ako čovek posao oseća kao hobi i nešto što voli, onda mu ništa nije teško.
Preminuo dr Mihailo Kraković
Poslednjih nekoliko dana zdravstveno stanje dr Mihaila Krakovića se pogoršalo pa je završio u bolnici. Njegov sin Stevan je obavestio poznanike i prijatelje porodice o sve težem očevom zdravstvenom stanju. Posle nekoliko dana u bolnici dr Kraković je dobio upalu pluća i u subotu je preminuo u Frankfurtu. Tako i razgovor za Vesti online predstavlja svojevrsni In memoriam ovom poznatom i cenjenom našem lekaru među našim ljudima, ali i Nemcima.
