Tri knjige koje ga prate kroz čitav život su Biblija, "Gorski vijenac" i "Antologija srpske lirike" od Bogdana Popovića. Dr Miloje Milićević kaže kako su one vremenom postale deo njegovog entiteta. Stručnjak sa dve prestižne diplome i mnoštvom nagrada i priznanja, o koga su se otimali Simens i AEG, docent i počasni profesor na Tehničkom univerzitetu u Berlinu, predsednik Upravnog odbora Fonda za dijasporu, dugogodišnji predsednik i mecena berlinskog društva "Vuk Karadžić – Braća Grim", humanista i kulturni donator – dr Milićević je i jedan od malobrojnih srpskih intelektualaca koji su u godinama kada su se mnogi ućutali "smelim glasom mogli da govore", kako je opevao Đura Jakšić u "Otadžbini". Rođen je 1936. godine u uglednoj porodici u selu Garaši kod Aranđelovca od oca Živomira i majke Rose, a sećanja na detinjstvo su pomešana sa ratnim i posleratnim nedaćama kulačkog sina. Kao onda kada su demonstranti iz centra sela došli pred njihovu kuću i vikali: "Kom je muka neka kuka", ili kada je s ocem išao na predaju otkupa, pa su na vagu naređali 12 ovaca jednu na drugu. Čovek koji je merio pitao je oca: "Prijatelju, je li ti ostala koja kod kuće?" Zajedno sa dve sestre i dva brata vredno je čuvao stoku, kosio, kopao i radio sve seoske poslove.
Loš komunista
Prijemni na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, koji je čvrsto rešio da upiše, te 1956. godine godine se i za najbolje matematičare pokazao kao tvrd orah. Još istog dana sa nekoliko drugova odlučuje da otputuje u Ljubljanu i tamo upiše univerzitet. Kada su profesoru matematike pokazali zadatke sa prijemnog u Beogradu, ovaj se samo prekrstio i vratio im papir.
– Mnogo me pogodilo to što nisam položio prijemni ispit i hteo sam da se dokažem tako što sam upisao dva fakulteta. S druge strane, hteo sam da se bavim automatizacijom industrijskih postrojenja i smatrao da će elektrotehnika – slaba struja i mašinstvo biti dobre predispozicije. Međutim, kada sam završio, stigla je nova digitalna tehnologija i sasvim se drugačije prilazilo automatizaciji. U Berlinu sam 1971. godine odbranio doktorski rad upravo na kibernetici.
Bio je odličan student, ali loš komunista. Zbog toga što je odbio da uđe u partiju, doživljavao je neprijatnosti i progone. 
– Međutim, ja ništa drugo nisam radio nego učio od jutra do sutra. Prvo diplomiram mašinstvo 1961, a onda elektrotehniku 1965. godine, koju sam obožavao. Napravim plazma-gorionik, koji su imali Amerikanci i Rusi i niko više na svetu. O tome se pisalo, bilo je na TV-u… Jednom mi prilazi jedan oficir i pred svima kaže: "Miloje, tebi socijalizam dade jednu diplomu, uskoro će i drugu, a šta si ti dao socijalizmu?". "Znaš šta, Savo", kažem mu,"ja dajem dve odlične diplome, a ti ćeš jednu koja ne vredi ništa." Rekao sam javno da nema smisla da ostanem i u julu 1962. otišao u Nemačku, na praksu u Simens – priča Milićević.
Tamo ostaje samo nekoliko meseci, jer brzo dobija ponudu od AEG-a. Vraća se u domovinu da bi odslužio vojsku i diplomirao na elektrotehnici, dok su Nemci strpljivo čekali na njega.
|
Poštovanje
Akademska porodica
Blokada računa
|
Odmah posle studija je radio devet meseci u EI Niš i video kako socijalizam funkcioniše u praksi.
– Fabrikama su upravljali bivši partizani, neobrazovani, kojima nije bilo stalo da se afirmiše sjajna tehnička inteligencija koja je od ondašnje Srbije i Jugoslavije mogla da stvori ono što je napravila Koreja. Bilo je znanja, ali sve je rađeno po mustrama i licencama stranih firmi. Nije se pitalo za našu pamet.
U Nišu je tu upoznao buduću suprugu, doktorku Ljiljanu, sa kojom se venčao 1967. godine. Po ponovnom odlasku u Nemačku, u AEG-u počinje da radi na razvoju specijalnih generatora, a skoro čitav radni vek je proveo kao vodeći sistem-analitičar u upravnim strukturama odeljenja za razvoj algoritama i tehnološkog softvera za automatizaciju velikih industrijskih postrojenja. Brzo je shvatio šta je to što nemačke proizvode izdvaja od drugih.
– Jedna industrijska zemlja mora da ima tri pravca: proizvodnju od koje živi danas, razvoj od koga će živeti sutra i istraživanje od kojeg će živeti prekosutra – objašnjava dr Milićević. Pokušaj da se vrate u zemlju, što su iskreno želeli on i supruga Ljiljana, propao je jer su im obećavali sve, ali ništa konkretno.
Država bez nacije
Prvi put je osetio potrebu da glasno reaguje kada je Jugoslavija počela da ulazi u agoniju i kada se videlo da je đavo odneo šalu. Na antisrpsku kampanju u Nemačkoj, koja je na momente bila i patološka, odgovara tako što mobiliše srpske intelektualce koji su potpisali pismo upućeno nemačkoj javnosti na čelu sa patrijarhom Pavlom. Dr Milićević ga prevodi na nemački i upućuje na 70-ak adresa. Jedan mali fragment objavljuje i "Špigel", ali on ostaje duboko razočaran jer je verovao da živi u zemlji u kojoj postoji sloboda štampe.
Sa još jednim prijateljem iz Berlina tih godina redovno je minirao antisrpske skupove protivargumentima. Kada je profesor Rogeman objavio tekst "Jugoslavija – zemlja bez nacije", sutradan je otišao na njegovo javno predavanje i pitao ga da li bi se usudio da objavi da su Švajcarska, Velika Britanija ili Belgija države bez nacije? Zbog tih javnih nastupa mu je šef personalnog u koncernu pretio otkazom.
– Kažem mu da može to da uradi, ali da ću napraviti politički slučaj, jer niko od inženjera nije imao nagrada koliko ja, a niko ne može da mi zabrani da volim svoj narod!
Rukovodeći se onim da "nije sramota obogatiti se, sramota je umreti bogat", bračni par Milićević je godinama pokazivao svoju humanost. U njihovoj režiji je matici poslato 69 bolničkih vozila, 32 strujna agregata, preko 200 kubnih metara lekova i preko 300 kubnih metara zavojnog materijala – ukupno 5.000 kubnih metara humanitarne pomoći i oko 150.000 evra.
Zahvaljujući Fondu za dijasporu, u kojem je dr Milićević predsednik Upravnog odbora, podignut je most preko Velike Morave kod Varvarina, most preko Zapadne Morave kod Jasike, obnovljen je most Varadinska duga, bolnica "Dragiša Mišović" i ona u Zemunu, 120 kilometara puteva u Šumadiji…
