Kada padne prvi sneg, mnogi psi instinktivno zarone njuškom u bele nanose i počnu da ih grickaju. Naizgled bezazleno, često i simpatično ponašanje može imati više objašnjenja nego što se na prvi pogled čini, a prema tumačenjima stručnjaka koje prenosi Hepper, pravi motivi se kreću od osnovnih fizioloških potreba kao što je žeđ, preko igre i radoznalosti, pa sve do potencijalnih zdravstvenih tegoba.
Najjednostavnije objašnjenje je žeđ: sneg jeste voda u čvrstom stanju, pa pas koji nema stalno dostupan izvor sveže vode može pokušati da se osveži upravo njime. I pored toga, snežna tekstura sama po sebi privlači mnoge pse. Hladan, hrskav i potpuno drugačiji od uobičajene okoline, sneg pruža novi miris, dodir i zvuk, što pokreće instinktivnu želju za ispitivanjem i igrom. U tragovima ove navike može se prepoznati i odjek dalekih vremena, kada su preci današnjih pasa koristili sneg kao izvor vode u uslovima kada su jezera i reke bili zaleđeni.
Ipak, kao i kod mnogih psećih poriva, postoji granica između neškodljive radoznalosti i ponašanja koje može ukazivati na zdravstveni problem. Pas koji opsesivno traži sneg čak i kada ima čistu vodu, posebno ako istovremeno pokazuje pojačanu žeđ, učestalo mokrenje, gubitak apetita ili promene u ponašanju, može imati poremećaj ravnoteže vode i elektrolita. Takvi simptomi ponekad upućuju na probleme sa bubrezima, štitastom žlezdom ili druge endokrine smetnje, pa je savet veterinara u tim situacijama neophodan.
Važno je i gde pas jede sneg. Sveže napadale pahulje iz dvorišta obično ne predstavljaju rizik, ali sneg sa ulica i trotoara priča je potpuno drugačija. U urbanim sredinama sneg lako upija so, antifriz, sredstva za topljenje leda i čitav niz hemikalija koje mogu biti opasne po život.
Unošenje ovakvih materija dovodi do trovanja, problema sa varenjem, oštećenja bubrega ili ozbiljnih upala u digestivnom traktu. Osim hemikalija, ispod snega se mogu kriti kamenčići, staklo, metalne strugotine ili grančice koje pas može zagriznuti i progutati, što može izazvati povrede u ustima, lom zuba ili opstrukciju creva.
Postoji još jedan rizik koji vlasnici često previdе: naglo zahladnjenje želuca. Velike količine snega mogu toliko ohladiti creva i želudačnu sluzokožu da se jave povraćanje, dijareja, bol u stomaku i opšta slabost – stanje koje se u praksi neretko opisuje kao “zimski gastritis”.
Kako sprečiti probleme? Najvažnije je obezbediti psu stalno dostupnu, svežu vodu pre izlaska napolje. Pas koji nije žedan u manjoj je meri sklon da traži sneg kao izvor tečnosti. Tokom šetnje treba izbegavati sneg sa površina pokrivenih solju i hemikalijama i držati psa na povocu, naročito u gradskim sredinama gde je kontaminacija najverovatnija. Pažnja vlasnika može se preusmeriti i kroz igru, poslastice ili trening, što psu skreće fokus sa snega. Nakon povratka u kuću preporučuje se pranje i sušenje šapa, kako bi se uklonili svi tragovi soli i hemikalija koje bi pas mogao da poliže.
U suštini, povremena pahulja iz čistog dvorišta neće škoditi većini pasa. Ali čim se sneg poveže sa prljavštinom, hemikalijama, urbanim površinama ili preteranom količinom, rizici postaju realni. Zimski pejzaž nudi mnogo radosti, ali i prostor za oprez. Zato je najvažnije posmatrati psa, razumeti njegove navike i, kada je potrebno, zaštititi ga od nevidljivih opasnosti snežnih dana.
