"Čini mi se vekovima
Vuk sa ovcom nešto ima;
Ovca kad mu vidi oči
Ni da bekne, ni da skoči."
I pitanje: zašto Ovca u Beogradu ni da skoči, ni da bekne na ovaj novi Drang nać Osten
– prodor na Istok u verziji modernog, združenog zločinačkog poduhvata američkog neofašizma i "demokratskog" neonacizma Evropske unije?
Odgovor: Kada ovca, fascinirana do bezumlja zapadnim vukom, ugleda njegove oči, naprosto ne može ni da bekne, ni da skoči.
Sloboda robova meri se dužinom lanaca. A lanci Srbije baš okraćali.
Američki imperijalizam i EU nacizam oborili su u Kijevu legalno, demokratski izabranog predsednika, anulirali na ulici – motkama, kamenom i snajperima – legalno izbarani parlament, raspustili policiju, smenili komandanta vojske, a na sve to ovaca u Beogradu ni da bekne.
O Vuku i ne treba trošiti reči. Istorija rušenja legalnih režima po belom svetu ugrađena je u DNA strukturu Imperije: Mosadik u Iranu, 1953; Arbens u Gvatemali, 1954; Aljende u Čileu, 1973; Aristid na Haitima iza njega; Milošević u Srbiji 2000; Zelaja u Hondurasu, 2009; Morsi u Egiptu, 2013; Janukovič ovog januara; trenutno u toku rušenje Nikolasa Madure u Venecueli…
Događaji u Ukrajini i Venecueli brutalno pokazuju da ideja respektovanja rezultata demokratskih izbora i prihvatanja legalnih – ma koliko upitnih političkih sistema, nema više definitivno u prođu na Zapadu. Izuzev, naravno, ako na izborima ne pobedi američka strana.
Ali, Ukrajina nije Srbija 2000. godine; Vladimir Vladimirovič nije tužni Gorbačov, niti pijani Jeljcin. Ukrajina, međutim, pokazuje da je ovca još jednom – na veliku žalost i ko zna kakve posledice – odabrala pogrešnu stranu istorije. Kud se denu ona Srbija kada su neki čak trabunjali o još jednoj ruskoj guberniji? Gde nestade Dačićeva lažna rusofilija?
Zvanična Srbija u ovoj ukrajinskoj sagi od delekosežnog geopolitičkog značaja ne može ni da bekne ni da skoči jer je, nesretnica, sama sebi vezala noge i ruke i, evo, implicite postala deo novog amero-EU "Prodora na Istok". U tu promašenu evroatlantsku ideju uložila je i otuđila i deo svoje kosovske teritorije.
Amerika i EU su otvoreno stali na stranu predaka i ideja ukrajinske nacističke SS dizizije "Galicija" koja se na Hitlerovoj strani borila protiv Rusije u Drugom svetskom ratu. Iste one ideje i isti simboli sa kojima su se ukrajinski nacisti borili protiv Crvene armije vodile su igru i u ovoj ekspediciji rušenja legalnog režima – ma kakv da je bio.
Ćutanje kojim zvanični Beograd prati novi prodor ovog neonacizma na Rusiju naprosto je fascinirajuće. Ali i objašnjivo. Kako da dignu glas protiv novog nacizma kad pred njegovim vratima šene, posle tolikog uloga koji su dali? Kako da se dignu protiv projekta Ukrajine u kome vide sliku svog ideala?
Zapad će ovaj gambit sa Rusijom definitivno izgubiti. Od Krima, crnomorske obale, Sevastopolja i polovine (istočne) Ukrajine može već da se oprosti. Amerikanci će, na kraju, morati da podviju rep kao što su i u Gruziji. Evropska unija će morati da pokupi čaure pre nego što se još više kompromituje; san Angele Hitler da još jednom stigne do Podmoskovlja – ovaj put sa pancerima EU, ostaće samo pusta želja…
A Vladimir Vladimirovič sigurno neće da beogradskoj ovci zaboravi što nije ni beknula kada je u Ukrajini grmilo i sevalo.
Srbijo, kako su ti lanci okraćali!
