Sudbonosnog 30. avgusta 1918. dan je bio veoma sparan, a Lenjin je već govorio na jednom mitingu i prošao nekoliko napornih sastanaka. Ipak, nije hteo da odustane od još jednog javnog nastupa te večeri u Zavodu Miheljson. Naime, u toj ustanovi on je već govorio početkom avgusta, ali je tada na polugladne radnike njegovo vatreno ubeđivanje o neizbežnosti svetske komunističke revolucije ostavilo mršav utisak. Aplaudirali su mu samo boljševici. Radnike je mnogo više zanimalo kada će početi redovno snabdevanje hranom jer su ih kod kuće čekala mnoga gladna usta.
Pobeda ili smrt
Kada se Lenjin drugi put za kratko vreme našao pred istim radnicima, oni su ga toplo pozdravili, očekujući da će Vođa potvrditi kako će im uskoro biti mnogo bolje. Lenjin se opredelio za govor nazvan "Dve vlasti". Popeo se na tribinu, skinuo sako i kačket i položio ih na sto. Zatim se, posle nekoliko uobičajenih fraza, obrušio na trulost kapitalističke demokratije. Uzeo je za primer Ameriku, gde šaka milionera drsko vlada i celu naciju drži u ropstvu. "Gde vladaju demokrate, tamo je permanentna, prava pravcata pljačka. Mi dobro znamo pravu prirodu takozvane demokratije." Govor je završio pokličem: "Mi imamo samo jednu alternativu – pobedu ili smrt!" Pokupivši kačket i sako, žustro se uputio ka izlazu gde ga je u kolima čekao vozač Stepan Gilj.
Pomešani sa radnicima, govor su iz poslednjih redova slušali i desni eseri, Fani Kaplanova i Novikov, navodi se u knjizi "Atentati koji su promenili svet". Kad im se Lenjin na putu ka kolima približio na svega tri metra, Novikov je naglo odgurnuo prolaznike i tako otvorio put Kaplanovoj, koja je sa pištoljem u ruci prišla Lenjinu i tri puta pucala u njega. Lenjin se srušio na zemlju. Svi su se razbežali, a Fani Kaplan je bacila oružje i brzo izašla na ulicu. Vozač je nagonski krenuo ka atentatorki, ali se odmah okrenuo i prišao da pomogne ranjenom Lenjinu. Prema nalogu svog šefa, odvezao ga je u Kremlj, a ne u bolnicu, a onda je Lenjin peške izašao iz automobila i popeo se stepenicama u svoj stan na trećem spratu. Preplašenoj sestri Mariji sa grčem na licu je rekao: "Lako sam ranjen u ruku…" Prvu pomoć pružio mu je doktor Vinokurov, stari revolucionar. Zguravši se u jednu fotelju, Lenjin je stalno ponavljao da se uznemiravaju ni zbog čega. Ubrzo se sakupio čitav konzilijum, sa dr Vladimirom Rozanovim na čelu. Oni su se složili oko daljeg lečenja, kao i da redovno objavljuju službene biltene o Lenjinovom zdravlju. Lenjin je bio diktatorska ličnost, jedna od onih koje su navikle da gotovo o svemu same odlučuju. Sad je on bio taj koji je morao da se povinuje volji lekara, tako da će im Vođina nedisciplina zadavati glavobolje do kraja života. Vođa je neko vreme proveo na oporavku u Podmoskovlju i vratio se redovnim obavezama.
Atentatorku Fani ili Doru Kaplan uhapsio je Baturin, zamenik komesara Pete divizije, za koga se, kako navodi novinar i istraživač Žika Srećković, nikada nije saznalo u kom svojstvu se te večeri našao u Zavodu Miheljson. Baturin je u detaljnom izveštaju Sveruskoj vanrednoj komisiji za borbu s kontrarevolucijom do tančina opisao kako se, među hiljadama duša koje su se u tom trenutku nalazile oko Zavoda, nepogrešivo opredelio za pravu! Dok je, dakle, bežao sa ostalima kada su se čuli hici na Lenjina, njegovu pažnju je u jednom trenutku "svojim čudnim ponašanjem" privukla neka žena. Baturin je prišao ovoj ženi i poveo razgovor. Prema iskazu datom sedam dana kasnije (drugačijem u odnosu na prvi iskaz koji je dao), hapšenje je teklo ovako: "Krenuo sam ka automobilu kojim je trebalo Lenjin da ode. Čuo sam tri reska zvuka, za koja nisam mislio da su revolverski hici već običan zvuk motora. Zatim sam ugledao Lenjina kako leži nepokretan, licem prema zemlji. Shvatio sam da je na njega izvršen atentat.
Čoveka koji je pucao na Lenjina nisam video. Povikao sam: – Dr’žte ubicu druga Lenjina!" Batulin je potrčao ka Serpuhovki. "Dotrčavši do takozvane Strelke video sam pored drveta ženu s tašnom i kišobranom u rukama, koja je svojim čudnim ponašanjem privukla moju pažnju. Imala je izgled čoveka uplašenog i ulovljenog. Upitao sam ženu kako se tu zadesila, a ona je odgovorila: – Zašto vas se to tiče? Tada sam joj naredio, pretresavši je i uzevši njenu torbu i kišobran, da pođe sa mnom. Usput sam je upitao: – Zašto ste pucali na druga Lenjina? Na to je odgovorila: – A zašto vam je to važno da znate? To me je konačno uverilo da je ona pucala na Lenjina. Posle toga sam je još jednom upitao: – Jeste li vi pucali na druga Lenjina? Na to je ona odgovorila potvrdno, odbivši da kaže po čijem nalogu." Valjalo bi istaći da Baturin kao zamenik komesara Pete pešadijske divizije nije imao nikakvo ovlašćenje da ispituje, pretresa i hapsi građane. Za to su bili isključivo nadležni pripadnici tajne boljševičke policije, zloglasni čekisti. Na tom navodnom priznanju koje je uhapšena žena dala Batulinu izvešće se dokaz o njenoj krivici, mada se samo priznanje ni u sovjetskoj Rusiji nije smatralo dokazom. I to će je koštati glave. Fani Kaplan je privedena u vojni Komesarijat u kojem je priznala da je pucala na Lenjina i izjavila da je to uradila samoinicijativno, jer je Lenjin izdao revoluciju, kaže se u "Atentatima koji su promenili svet": – Ja lično mislim da je on izdajnik. Što duže živi, on sve više udaljava ideju socijalizma. Iz Komesarijata je Kaplanova prebačena u zloglasni zatvor Lubjanka, gde je islednike zanimalo samo sledeće: koja organizacija stoje iza Kaplanove, ko je nju naveo na teroristički akt i gde su joj saučesnici?
Oni koji su mnogo kasnije imali priliku da zavire u arhive nekadašnje Čeke, potonjeg KGB, ovako su opisali te događaje: – Nekoliko saslušanja odvijalo se u najboljem stilu boljševičkih tamnica, duboko u noć. Na stolici u podrumu sedela je ružna žena, s ravnim grudima i velikim ušima, sa grbavim nosem i nesrazmerno dugim i tankim vratom. Lice nesrećne žene je uokvirivala lepa kosa. U pogledu svetlih tužnih očiju nije bilo samrtne tuge i preplašenosti. Pogrbljena, nije skidala pogled sa čekista u kožnim kabanicama i sa mauzerima, koji su sedeli za stolom. Još u Akati zatvorenike su učili da izdrže pogled dželata. (Kaplanova je u zatvoru carske Rusije u Akati tamnovala sve dok je revolucionari nisu oslobodili 1917. godine)
Razlozi nepoznati
Tihim glasom, bez uzbuđenja, ali sa velikom uverenošću u ispravnost onoga što je učinila, teroristkinja je odgovarala na pitanja. Kaplanovu je iz Lubjanke preuzeo Pavel Maljkov, komandant Kremlja. Prebacio ju je u podrum ovog zdanja koji se nalazio tačno ispod stana Jakova Sverdlova, predsednika VCIK. Tu su je saslušavali visoki rukovodioci Čeke. Ona je i njima ponavljala: – Pucala sam iz sopstvenog ubeđenja. Odluka da pucam u Lenjina kod mene je davno sazrela. U Lenjina sam pucala jer ga smatram izdajnikom. U čemu se sastoji izdajstvo, ne želim da objašnjavam."
|
Čovek od gvožđa Lav Trocki, drugi čovek revolucije, vest o atentatu čuo je na frontu. Odmah je došao u Moskvu i 2. septembra, na sednici VCIK izjavio: "Svaka budala može prostreliti glavu druga Lenjina, ali stvoriti takvu glavu, to je težak zadatak čak i za samu prirodu." Kasnije je Trocki, aludirajući da su meci ostali u žrtvi, šaljivo utvrdio da je "svima dobro poznat Lenjinov gvozdeni karakter i da je posle atentata on samo pojačan". Sreća u nesreći U "Uspomenama o V. I. Lenjinu" doktor Rozanov piše: "To je bilo osobito, srećno kretanje metka, koji se, prošavši vrat sleva udesno, zaustavio neposredno ispred pršljena, između njega i grla, ne povredivši velike krvne sudove vrata. Da je taj metak skrenuo samo jedan milimetar, na jednu ili drugu stranu, Vladimira Iljiča, razume se, već ne bi bilo među živima." (Taj metak je Lenjinu pronađen posle smrti, prilikom balsamovanja) |
