Pristigao dar naše čitateljke, prema njihovim rečima, i više od života znači. Pomoć smo im uručili u centralnom selu Barelić jer se do njihove kuće ne može doći, čak ni terenskim autom. Stalne kiše, pljuskovi i provale oblaka razlokale su put do zaseoka gde ima nekoliko kuća, a naseljena je samo Pešićeva. Novčanom daru Pešići su se silno obradovali, a u očima se videla i suza. Stanislavka je vodila pod ruku slabovidog Tomislava, koji nije hteo da ostane kod kuće jer je želeo da uputi reči zahvalnosti dobročiniteljki. U ruci je nosio štap i omanju sekiru jer putem, kako vele, ima dosta izgladnelih pasa.
On ne vidi, ona ne čuje– Stanislavka ništa ne čuje, ja ne vidim. Teški dani dolaze po nas. Noćima ne spavam, prebiram po prošlosti da li smo nešto Bogu zgrešili. Kada hoću da popričam sa Stanislavkom moram da joj priđem do uva, kad ona želi da mi nešto kaže mora da mi se unese u lice. To je naš način sporazumevanja – s uzdahom kaže Tomislav. |
– Mnogo hvala toj plemenitoj ženi. Neko vreme nećemo brinuti o hrani i lekovima. Nemamo ništa, niti brašna, ma bukvalno ništa. Prebiremo mrvice hleba po kredencu. A ko će pre? Mi ili miševi! Idemo da se razdužimo u lokalnoj prodavnici, tamo uzimamo ono što nam je potrebno. Živa nam bila naša dobrotvorka, zašto nam pomaže – ne znamo. Bog je velik, vidi sve, pa neka je nagradi, neka joj blagoslovi put u životu. Zahvaljujući njenoj podršci imaćemo za brašno i hleb, a biće i za lekove. Bolest ne bira… Eto, vid mi je skroz propao. Na levo ništa ne vidim, jedva se i krećem. Izdaje me snaga, a imam 59 godina. Nisam star, ali ovaj život će sahraniti i mene i suprugu. Nema boljke koja nas nije spopala. Stanislavka je propala kao i ja, kuka kako je boli glava. Kad ima lekova popije, a kad nema pati. Ponekad nam se čini kao da smo ušli u devetu deceniju… – priča Tomislav.
Nemaju stoke, ni kokoške ni petla da zakukuriče pred ulaznim vratima i najavi novi dan. Žive u sobi gde je pod od neravne zemlje, a prozor mali sa mutnim staklom. Nema ko da popravi crep, popustio je pred naletom kiša i vetra, pa u zemljanom hodniku vlaži stalno. Ćerka Stanka, psihički bolesna, otišla je u Vranje, a ćerka Jelena kad dođe, gleda ih i tada im je malo lakše.
– Nemamo nikakav prihod, nemamo socijalnu pomoć, kažu imamo zemlju ovde u planini?! Dok sam bio zdrav, radio sam i danju i noću, živeli smo skromno, ali srećno. Od kada sam se razboleo zapuste kuća, nema muške ruke da brine o domaćinstvu – jadikuje Tomislav ispred čije kuće imaju malo posađenog krompira, beru divlje zelje, kiseljak, koprive, šipurke, trnjine, šumsko voće… Sve da bi preživeli.
Reči ohrabrenjaVerna čitateljka i donatorka Gordana iz Vulongonga, uz 200 AUD šalje i toplo pismo ohrabrenja, u kojem između ostalog piše: "Novac neka utroše za kupovinu namirnica i lekova… Deo novca koji odvajamo za njih neće oštetiti ni mene ni moju familiju, a njima će bar malo pomoći u njihovoj nevolji…" Tu su i pohvale reporterima "Vesti" koji idu do najzabačenijih sela i uručuju pomoć.
POZIV DONATORIMA |
