U ljudskom društvu, a samim tim, i u svetskom poretku, pravila diktiraju oni koji se nalaze na vrhu. I to nije ništa novo. Poznato je da su svi hegemoni tokom istorije težili, ne da poštuju pravila, već da ih kreiraju. To je svojevremeno radila Portugalija. Radili su to i Španci, a naročito, Britanci, tokom dana najveće kolonijalne imperije u istoriji. Danas, ulogu „dirigenta“ igraju Sjedinjene Američke Države sa svojim saveznicima (pre svega, Evropskom unijom i Japanom).
Monroovu doktrinu, politiku izolacionizma koju su praktikovali do Drugog svetskog rata, koja se temeljila na jednostavnim postulatima „da se Amerika neće mešati u unutrašnje stvari drugih država i da druge države ne smeju da se mešaju u unutrašnja pitanja Amerike“, zamenili su intervencionizmom u globalnim razmerama. Razloge za tako nešto, pre svega, treba tražiti u eksploataciji istorijskog trenutka. S jedne strane, Amerika, kao jedna od sila pobednica i zemlja čiji je ulazak u sukobe prelomio dalji tok Drugog svetskog rata, želela je da se nametne kao kolovođa posleratnog sveta.
Sa druge strane, značajnu ulogu je odigrao ekonomski momenat, jer su političke vođe SAD ustanovile da im se više isplati da vrše prevenciju velikog sukoba, nego da saniraju posledice. Razlog tome su iskustva iz Prvog i Drugog svetskog rata, kada su američke trupe naknadnim, skupim manevrima pokušavale da stabilizuju situaciju. Naravno, pomoć koja je pristizala sa one strane Atlantika nije bila deo altruističkih osećanja, niti je bila „džaba“. Kako primećuje Noam Čomski, čuveni Maršalov plan, nije imao za cilj bezuslovnu obnovu Evrope, već je u značajnoj meri determinisao putanju kojom će evropske zemlje ići, jer su njime konvertovani zahtevi evropske privrede. Modifikovanoj evropskoj industriji, koja je do tada bila pokretana pretežno ugljem, sve značajnija će postajati nafta, što je trend koji će omogućiti američkoj strani prostor za uslovljavanje i dominaciju.
Kompromis kratkog daha
Kompromis koji je postojao u toku rata između Staljina, s jedne, i Čerčila i Ruzvelta, sa druge strane, pucao je po šavovima ideološke polarizovanosti i divergentnih političkih ciljeva. Interesantno, ni odnosi između Čerčila i Ruzvelta nisu bili tako idilični: Frenklin Delano Ruzvelt je bio protivnik kolonijalizma, a Čerčil je u haosu koji je nastao borbom Nemaca za „životni prostor“, težio da očuva britansku imperiju. Kako bilo, Britanci su morali da koriguju ambicije u novim uslovima, a Amerikanci i Rusi su težili da novonastali vakuum ispune svojim uticajem. To će dovesti do podele sveta i spuštanja „Gvozdene zavese“. Ono šta se dalje dešavalo, manje-više je poznato. Sučeljavanje NATO pakta i Varšavskog ugovora su osetili narodi trećih zemalja. Koreja, Vijetnam, Avganistan i Kuba su zemlje koje asociraju na „nametnute“ ratove ili pretnje ratom. Tu je kolizija Amerike i Sovjetskog Saveza bila najžešća. Nuklearni rat, kojim je tokom decenija Hladnog rata prećeno stalno, ali ne i sa podjednakim intenzitetom, izbegnut je isključivo zato što je rast vojne moći Amerikanaca i Sovjeta bio praćen i proporcionalnim strahom od toga šta će uraditi druga strana. Da u tome ima istine, piše i Henri Kisindžer, bivši američki državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost u vreme administracije predsednika Niksona i Forda, u svom čuvenom delu „Diplomatija“.
Objašnjavajući ophođenje političkog vrha SAD tokom sukoba u Koreji (1950-1953.), on navodi da je tadašnji predsednik Truman stalno insistirao na ograničenim dejstvima američkih trupa, sve u strahu da ne isprovocira Staljina. Sa druge strane su dolazile slične vibracije. Strah od nuklearnog sukoba je bio veliki. Nekoliko godina ranije, u vreme „projekta Menhetn“, Sovjeti su putem svojih obaveštajnih kanala saznali da se stvara novo, destruktivno oružje, ali i pored toga, sigurno da ih je zaprepastila destrukcija Hirošime i Nagasakija kada je svanulo atomsko doba. Zbog toga su otpočeli svoj nuklearni program, koji će rezultovati konstruisanjem najmoćnije termonuklearne bombe ikad detonovane, takozvane Car (Tzar) bombe, čija je eksplozija 30. oktobra 1961. ušla u istoriju kao najsnažnija. Otpočela je trka u naoružanju.
Dve strane nisu potcenjivale jedna drugu, naprotiv, bile su svesne potencijalnih posledica nuklearnog sučeljavanja, i zbog te svesti su bile oprezne. Taj trend ograničenih, ponekad bojažljivih poteza je nastavljen i tokom sukoba u Vijetnamu. Istina je da su američke trupe koristile drugi vid oružja za masovno uništenje (hemijsko oružje, pre svega narandžasti agens, koji je uzrokovao sušenje šuma, useva itd.), ali nijednog trenutka na dnevni red nije došla eventualna upotreba nuklearnog arsenala.
Kubanska kriza, događaj koji je prodrmao svet septembra 1962. godine je samo pokazao kakvo psihološko dejstvo ima blizina neprijateljske nuklearne bojeve glave. Taj efekat je još veći kod onih nacija koje karakteriše nizak nivo tolerancije na gubitke, a u tu grupu spadaju SAD, zbog činjenice da ova zemlja, izuzev Građanskog rata, nije doživela oružani sukob na svojoj teritoriji. (Zbog toga su Amerikanci sve do 11. septembra 2001. godine, stradanje ljudi na drugom kraju sveta percipirali kao redovnu, ne previše uznemirujuću pojavu.) Elem, Sovjeti su stacionirali bojeve glave na Kubi, što je bio svojevrsan odgovor na slične postupke Amerike, koja je svoje rakete srednjeg dometa pozicionirala u Italiji i Turskoj 1959. godine. Kriza je rešena diplomatskim putem, ali je ostala opomena i nauk. Ili ipak nije ništa naučeno? Savremeni događaji u Ukrajini, sa svim svojim političkim epifenomenima, sugerišu da ima dosta istine u čuvenoj izreci Zbignjeva Bžežinskog (iako bi on verovatno pokušao da izbegne njenu upotrebu u kontekstu ukrajinskog rata) da „istorija može biti svedena na farsu, ukoliko teži da služi političkom cilju“. Moć je, strogo relativno, uravnotežena. Šta je sa strahom?
Šta je u Putinovoj glavi?
Nakon izbijanja rata u Ukrajini, pitanje moći ruske i proruske strane, i onih koji su se svrstali u suprotni, antiruski tabor, jeste pitanje koje se često potencira u medijima kao stvar od ključne važnosti za budućnost sveta. Ipak, još značajniji momenat je nivo straha koji osećaju akteri konflikta. Oružani arsenal kojim raspolaže Rusija, kao i onaj kojim raspolaže Zapad, davno je prevazišao nivo koji može da bude potencijalno katastrofalan po svet. Nuklearno oružje, kao najočiglednija i najmoćnija vrsta oružja za masovno uništenje, makar ono strategijskog tipa, nije selektivno kada je razaranje ili izbor žrtve u pitanju. U tom ratu, stradaju svi. Strah od toga da li će ruski predsednik Vladimir Putin „pritisnuti dugme“, čime će na neku od ključnih tački u lancu komandovanja NATO-a, lansirati interkontinentalnu balističku raketu sa nuklearnim bojevim glavama, predstavlja realan faktor u donošenju odluka zapadnih činilaca u pogledu intervencije u Ukrajini.
Strategija iznurivanja Rusije kroz dodatno opkoljavanje (ulazak Finske i Švedske u NATO), putem ekonomskih sankcija, kao i kroz slamanje duha Rusima principom izolacije i okretanja leđa (zbog izbacivanja sa svih važnijih sportskih, muzičkih i drugih popularnih manifestacija), predstavlja dominantan način kojim se Amerika sa svojim saveznicima nosi protiv ruskog rata u Ukrajini. Naravno, uz svakodnevnu zapaljivu retoriku kojom se sve što pripada ruskom kulturnom korpusu demonizuje do krajnjih granica, kao i uz svesrdnu pomoć u naoružanju koje se u Ukrajinu šalje sa svih strana.
Lansirni raketni sistemi kratkog i srednjeg dometa, haubice i tenkovi u Donbasu, a severno od njega stelt lovci F-35 i „Stršljenovi“, predstavljaju samo neki od primera naoružanja kojim se preti „ruskoj hordi“. Ipak, rat nastavlja da besni bez ikakvih naznaka da će biti gotov u skorije vreme. A priželjkivani kraj sukoba će biti navidiku onog trenutka kad Zapad pronađe formulu kojom će naterati Vladimira Putina da oseti strah. Tokom više od dve decenije na vlasti u Kremlju, Putin je završio jedan rat (Čečenija), pokrenuo dva (Gruzija, Ukrajina), vojno se uključio u još jedan (Sirija), diplomatski intervenisao u Nagorno-Karabahu i Kazahstanu, izvršio je jednu aneksiju (Krim), suprotstavio se separatizmu Kosova (naravno, zbog ruskih, a ne srpskih interesa), potkopao saradnju u EU i NATO-u (zbog „interesantnih“ odnosa sa Orbanom i Erdoganom) a ukupan utisak je da je radio šta je hteo i koliko je hteo, bez bojazni da će biti u „mat“ poziciji. Nije to ni danas, kada zemlju gura u izolaciju (preciznije, okreće je Aziji), i kada se stiče utisak da ni posle skoro četiri meseca rata, zapadni saveznici nisu pronašli način kako da ga primoraju na ustupke. Ukoliko žele da ostave utisak moćnije strane, moraju to da učine. Ravnotežu moći mora da prati i ravnoteža straha.
Jedna od starih vojnih maksima glasi da se u ratu, protivniku uvek mora ostaviti put kojim može da se povuče, jer se „pritešnjena životinja bori svim sredstvima“, te je i za stranu koja pobeđuje, bolje da suparničkoj vojsci pruži odstupnicu. Drevno učenje je u ratu u kom subjekti raspolažu nuklearnim arsenalom još relevantnije. Ukoliko rusko rukovodstvo shvati da je u bezizlaznoj situaciji, raste verovatnoća da se posegne i za termonuklearnim naoružanjem strategijskog tipa. U tome je sva tragedija rata u Ukrajini. Neravnoteža straha, a ne neravnoteža moći je nešto što u mnogo većoj meri karakteriše aktuelni geopolitički trenutak.
Da li će se balans postići u nekom bliskom vremenskom trenutku? I ako hoće, po kojoj ceni? Odgovori na ta pitanja još uvek nisu pronađeni.
